Jedna od mojih niša u Bahovoj terapiji jeste upravo anksioznost. Dugo je bila moj pratilac, pa sam se srodila s mnogim njenim licima. Kad sam je dobro upoznala, razumela sam da anksiznost i nije tako strašna. Više vam dođe kao neko dodatno čulo kojim prepoznajete kad ste van balansa. Kad je upoznate, ona nema više tu snagu da vas plaši i drži van fokusa.
No, da se prvo podsetimo šta je to. Anksioznost je najviše nalik strahu. U suštini se do određene mere ova dva stanja mogu izjednačiti, ali ipak postoje i razlike, pa se zato i ne tretiraju na isti način.
Šta im je zajedničko?
- obe nastaju kad mislimo da smo u opasnosti.
Po čemu se razlikuju?
- strah je nešto što se događa u trenutku dok ga osećamo
- anksioznost je naš predosećaj, pretpostavka, uverenje da će se nešto opasno desiti u budućnosti te mi osećamo neprijatnost, slutnju, nagoveštaj nečeg lošeg.
Strah je kad se bojimo onog sa čim se trenutno suočavamo (realan strah) kao što je odlazak zubaru, strah od kazne jer kasnimo kući, jer smo ostali bez posla… anksioznost je samo strepnja ili osećaj da bismo se kod zubara mogli onesvestiti, da bi nam moglo pozliti… ili da će nas roditelji kazniti, ili da bi šef mogao da nas kazni, partner ostavi…
No, onom ko tu strepnju, nemir oseća to nije ni malo manjeg intenziteta nego strah. Osećaj je još neprijatniji jer kod straha imamo čemu da se suprotstavimo, a kod anksioznosti izvor neprijatnog osećaja je nevidljiv. Ne znamo protiv čega se borimo, gde udaramo, a iz ringa nikako da izađemo. Anksioznost je naša iskonska reakcija na opasnost – bori se ili beži. Kad smo anksiozni mi i u telu doživimo sve pripreme za borbu ili beg ali ni jedno od ta dva se istinski ne desi jer konkretne opasnosti nema. Tako naš organizam biva stalno “pumpan” i pripreman da će u jednom trenutku morati da reaguje a pošto se to ne desi telo ostaje pod stalnim stresom. To vremenom dovodi do fizičkih manifestacija.
E, sad, svi mi ponekad osetimo anksioznost
I ako je ona tu samo ponekad, ako javi zbog nečeg što će se desiti za koji dan, ako razmišljamo hoćemo li naći kartu za voz, ako razmišljamo o prvom letu avionom, ako idemo na operaciju, pa smo u strahu od raznoraznih priča… to jesu stvari koje se još nisu desile, ali su nekako realno utemeljene jer stvarno putujemo, kupujemo kartu, idemo na operaciju…
No, ako ničeg takvog pred nama nema, ili je osećaj koji imamo u vezi sa nekim stvarima predimezioniran i ometa nas u svakodnevnom životu tada ta naša anksoiznost postaje naš REALAN PROBLEM (izazov na kom treba raditi).
Kako još možete proveriti da li je to ona ok anksioznost ili je vreme da poradite na njoj?
Tako što kod ove prve mi smo spremni da se uhvatimo u koštac i tražimo rešenje za nju. Ne dozvoljavamo da preuzme kontrolu nad našim životom. Kod ove druge mi živimo anskioznost umesto normalan život. Ona nas preplavljuje, mi nemamo kontrolu nad njom i nemamo snage, volje ili ideje kako bismo joj se suprotstavili. I to je ta tačka preloma: neko s ovom vrstom anksioznosti jednostavno ne želi da živi i traži pomoć. A neko drugi u njoj nađe divnog saveznika – jer anksioznost postaje čarobni izgovor za sve što ne želimo. Ja sada ne mogu da…. jer sam anksiozan. Mene niko ne razume i niko mi ne može pomoći. Pijem evo … vrsta lekova i nije mi ni malo bolje. Jedino što mi preostaje jeste da sedim kod kuće…
Hajde da se odmah zadržim – ovde zaista ovde nema pomoći
Ne zato što su to nerešivi slučajevi već što osoba sama blokira svoj oporavak. Nekad iz još većeg straha da se pusti životu u ruke. Nekad potpuno svesno. I takve osobe se neko vreme zadrže na psihoanalizi, psihoterapiji, nekoj od holističih terapija… ali onda svi dignu ruke od njih. Jer napretka nema. Tada one počinju da krive svet izvan sebe da niko ne želi da im pomogne, da svi dižu ruke od njih… A idu od jednog do drugog ne zadržavajući se nigde dovoljno dugo da bi osetili da li im je bolje.
Često čujemo rečenicu: “Sve sam probala… potrošila silne pare… i sad da probam i ovo…”
Vrlo neprijatna situacija
Jer – takozvani neuspeh svih prethodnih stavljate kao teret pred onog sa kim biste tog trenutka volele da radite. Da probate. Terapija nije probni rad. Bilo koja predstavlja ozbiljan posao (posebno za klijenta jer on treba sebe da osvesti i prelomi da je vreme da se posveti sebi). Terapija, bilo koje vrste jeste vaš odabir da u određenoj osobi nađete saradnika, vodiča, savetnika koji će vas pratiti na vašem putu osamostaljenja. Tu nema vremenskog ograničenja. Nema nekad ni finansijskog.
Ono na šta uvek mislim dok stojim u redu u nekom od marketa jeste – nije nam skupa ta kesa od recimo 2000 dinara koju trenutno plaćamo na kasi. A u toku meseca ćemo barem još 4 puta da je punimo do te cifre. A onda na putu kući razmišljamo – 2000 za cipele – mnogo (a kupujemo ih sezonski). 2000 za parfem – ne pada mi na pamet (a jednom godišnje možemo sebe da obradujemo nečim što nije puko preživljavanje). 2000 da naručim tortu za rođendan – pa za te pare ja napravim sama (da, ali moramo li sami za iste pare…) 2000 dinara mesečno za rad na sebi – pa nemam ja toliko… (neka od terapija koju biste birali…). A kad bismo iz te kese u marketu svaki put izostavili ono što nam baš i nije najpotrebnije – u vrednosti od, recimo 500 dinara – eto nam, bez griže savesti, onog što bismo uložili lično u sebe.
Jer, vraćam se na onu rečenicu – nas niko ne tera da potrošimo silne pare… niko nas ne tera da probamo svašta pomalo. Naše je da pametno biramo. Pa kad vidimo koja nam priča najviše godi, onda izaberemo ko će nas kroz proces voditi.
Kako da znam da je moja anksioznost zaslužila da je bolje upoznam i razrešim
Priča o anksioznosti se ponavlja, ponovo javlja i biće naš saputnik jer smo svi pomalo dotaknuti tokom ove pandemije. Neko se samo očeše o onu kroz koju svi realno u životu prolazimo kad nas čekaju neki stvari sa kojima se nismo suočavali ili znamo da smo i prošli put teško kroz to prošli. Ali, ta se anksioznost završi kad se i događaj zbog kog smo strepeli završi.
Ali šta da radimo ako se taj naš osećaj stalno i stalno ponavlja?
Ako stalno osećamo taj “šetajući” iracionalni nemir? Ako nas zabrinutost i strepnja parališu i ograničavaju nam aktivnosti. A o čemu u ovom trenutku najčešće brinemo?
O tome kako da izbegnemo zaražavanje. I to je ok. Dok ne preraste u toliki strah da počnemo da izbegavamo izlazak iz kuće, odlazak u prodavnice, ako se bojimo da udahnemo vazduh ako je neko bez maske prošao pored nas. Ako nas svaki kašalj koji čujemo već prebacuje u intentivnu negu. Ako se bojimo da ćemo završiti u bolnici ili nekoj hali toliko da bismo pre sakrili da smo bolesni.
Ako smo razdvojeni od svoje porodice pa ona briga koja je do pre nekoliko meseci bila normalnog intenziteta, odjednom preraste u svakodnevnu prestrašenost sa najgorim scenarijima. Ako u to upetljamo i nemogućnost da odemo do onih koji nam nisu blizu (a realno, nismo išli do njih ni kada se to moglo).
Ako stalno vrtimo u glavi scenario šta bi bilo kad bi bilo.
Ako nam se svaki plan ili ideja završi lošim scenarijom (i na kraju me ipak otpuste, i on ipak ode od mene, i šta vredi kad za to nema leka, eto na kraju svi umru…)
Ako ovo čitate, a niste anksiozni, ovo vam sve deluje prilično besmisleno. Ali, osoba koja je dugotrajno anksiozna, u ovome ne vidi ni besmisao ni nešto smešno jer sve ovo dovodi do:
- konstantne iscrpljenosti
- neispavanosti
- osećaja da boluju od fizičkih bolesti kao što su: ubrzan rad srca, plitko disanje, ubrzano disanje, tremor, znojenje, gušenje, nervoza u stomaku, osećaj treperenja u stomaku, mučnina, preznojavanje.
- Anksiozne osobe su česti pacijenti kod lekara opšte prakse i specijalista. No, ova situacija je dovela i do toga da je do lekara teško, ponekad nemoguće doći, pa to ponovo razvija anksioznost – jer šta da radimo ako nam pozli, a lekara nema… hitna neće da dođe…
Nije lako biti u dugotrajnom stanju anksioznosti
Zaista nije lako. Sve je u nama u redu, a ništa ne valja. Neko bi rekao – e super, sad kad sam prošla generalku kod lekara, sad mogu mirno da spavam. Ali to nikako neće reći anksiozna osoba. Nju to još više uznemiri. Jer šta je onda to što se dešava i gde je rešenje? Ima li u opšte rešenja? Pa onda tražimo potvrde na sve strane – samo da vidimo da li još neko istu muku muči kao i mi.
A časopisi prepuni tekstova o tome i ponudom lekova. Fejsbuk grupa koliko voliš i čovek bi očekivao da tu neko nudi konkretno rešenje – ali ne. To su pričaonice u kojima ljudi traže potvrdu da je i drugima teško kao i njima. Da ih podrže u tome što ne mogu. Ja do sada tamo ni jednom nisam pročitala post u kom neko kaže: ja sam rešila da sa ovom pričom završim i izađem iz ovog začaranog kruga. Molim vas za podršku!
Ne. Svi traže podršku i opravdanje za to što su odustali od nečega. Jer, lakše je tako. Onda sebi kažeš – eto svi kažu. A svi su ciljana grupa koja istu tu vrstu podrške traži.
Kad se pojavi neko (a nađe se) ko je kroz priču prošao i pokuša da objasni kako je to uradio ili uradila – bude nadglasan ili izbojkotovan. Jer, ne treba nam pomoć – nama treba da znamo da u svetu anksioznih tajni nismo sami. I opet se vraćam – većina onih koji ne žele da otkrivaju tajne i porade na sebi jesu tamo. Svi oni koji odgovornost za svoje stanje prebacuju na neko treće lice.
Često je i naše okruženje “krivo” za ovakvo stanje. Nekad nas ne razumeju. Nekad nam daju paušalne savete. Nekad nas ignorišu i zaobilaze. Nekad i njima odgovara ovakvo stanje – ali to je isto priča na kojoj ozbiljno treba raditi. Često supružnici ili deca kao svoju misiju nađu to da budu štap anksioznoj osobi. Da idu svuda sa njom. Da rade stvari umesto njih. Koliko god da je to naporno, pruža dobar izgovor zašto se oni ne bave nekim svojim životnim izazovima.
A sad o onima koji su shvatili u kom grmu leži zec
Ovako – svi mi koji smo prošli kroz anksioznost i panične napade – nismo to shvatili baš brzo. Prvo smo prošli raznorazne faze, dok jednog dana nismo došli do samog dna i rekli sebi – e dalje ne ide. Ili ćemo ostati ovde da sedimo uz ono – meni pomoći nema ili ćemo skočiti u svoj izazov jer od ovog gore ne može. A kad ne može gore, može samo bolje da nam bude.
Šta smo sve prošli?
- Osećaj težine u celom telu
- malaksalost u nogama, kao da su od želatina
- pa ukočenost u sledećem trenutku kao da korak više nećemo napraviti
- pa lupanje srca i osećaj da preskače
- onda nedostatak fokusa i interesovanja izašta osim za svoje simptome
- pa red nespavanja, napetosti, grča u ramenima, vratu rukama
- pa red spavanja preko dana
- onda malo vikanja na ukućane
- pa živce napregnute ko strune
- pa osećaj da nas svaki pokret i zvuk izvode iz takta
- naravno, sve to protkano osećajem nemoći, ludila i straha da sve navedeno nikad neće prestati
Vezani smo i zavisimo od drugih. Osećamo i krivicu i i bes. I stalno se pitamo A ZAŠTO BAŠ MENI OVO DA SE DESI?
Odgovori su u nama
Ali da znamo ne bismo dospeli u to dugotrajno stanje anksioznosti. Protrčala bi kroz nas u nekim situacijama, ali bi nestala kad se ta situacija završi. I mi bismo znali – aha strepim zbog toga i toga. Proći će. Ovako se rvemo sa ovom dugotrajnom. Ne bismo da pijemo lekove. Voleli bismo da nas neko sasluša i porazgovara sa nama, ali kad odemo kod lekara samo dobijemo recept za lek.
Onda sledeći put kad odemo na kontrolu i pitaju nas kako smo – ako kažemo dobro smo – ukinu nam i taj lek koji je bio kakva takva podrška, barem da skloni simptome. Ako kažemo da nam nije dobro dobijemo još jedan (a nekad i dva, tri, četiri leka… ). I onda se taj trend mesečnog podizanja lekova i pijenja istih razvuče na godine. I zaboravimo kad smo počeli da ih pijemo, a nije nam bolje. Nije nam više nikako. Jer – mi smo samo hteli da nas neko čuje i da nas nauči kako da otkrijemo šta se iza svega toga krije. Da nam kaže da će sve to proći i da ćemo i mi jednog dana samo u nekim situacijama osetiti nemir, ali da će i kod nas on nestati kad nestane izvor nemira. Samo smo očekivali da nas neko podrži na tom putu.
Koliko to traje
Ovo je pitanja za milion dolara. Nekako mislim da to nije pravo pitanje. Jer – šta ako traje dugo odustaću? I koliko to košta? Hm… kod onog je jeftinije pa ću ipak kod njega…
Navešću vam dva primera iz ličnog života. Ovaj put nemaju veze sa anksioznošću jer sam o tome već pisala.
Naime, dok sam držala privatne časove srpskog jezika, malo-malo se desilo da mi se jave roditelji mesec dana pred prijemni – očajni jer im je dete mesecima išlo kod nekog… nije bio skup, ali nije ni završio srpski već eto, zna jezik… ali se ispostavilo da su potrošili vreme, iskreno i novac – jer nisu davali mnogo, ali su davali dugo bez nekog vidljivog rezultata….
I onda bi došli kod mene da uradim ono što se još može. To je na kraju ispadalo prilično skupo. Ali, mogu da kažem uvek sa rezultatom. Skupo zato što umesto jednom nedeljno pa nekoliko meseci, oni su radili 3-4 puta nedeljno 4 nedelje. I platili samo cenu koja im se na početku činila velikom. Na nedeljnom nivou to je sasvim ok cena, ali kad se ono nagomila onda postane baš… Jer čovek drugačije ne nauči da ceni i sebe i svoj novac i svoje vreme sem ako to ne plati ili ne naplati. Časove više ne držim upravo zbog ovoga – što bi svi insant, a tako se ne stiče znanje.
Drugi primer je od pre neki dan. Imam profi izazov zvani sindrom karpalnog tunela. Terapija na koju sam išla prekinuta je naglo zbog vanrednog stanja. Onda smo ušli u onlajn, pa ja raduckam nešto svoje na računaru… i sad se tom tunelu dodao i problem sa laktom. Kod lekara trenutno ne mogu. Jer ne mogu da zakažem. Pa onda i kad uspem da zakažem verovatno ćemo se kao i prošli put ubeđivati – ona mene u to da je najbolje da pijem lekove protiv bolova, a ja nju da je to samo sklanjanje posledica a da treba da me šalje tamo gde ćemo tretirati uzrok. Do sada sam umesto lekova našla nešto čime mažem ruku – to traje jer treba da odradi svoje. Pravila sam sebi eksperimentalno Bahovu mast i to će da traje.
Kupila sam ortozu za lakat – i čovek mi iz svog iskustva kaže – meni je trebalo godinu dana da dođem na drugu obalu. Ali sada je dobro. I sve to iziskuje i vreme i posvećenost i novac i trenutke u kojima ću misliti da ovo ništa ne vredi i onih u kojima će ona dva koraka napred da mi daju snage da nastavim. I kao podršku, platila sam i privatne tretmane jer to su moje ruke, i ako budem čekala, možda će sve pare koje tada budem imala biti bezvredne. Jer sam predugo čekala.
Zašto vam ovo pišem?
Ne znam ni ja, možda vam bude korisno da razumete da ništa što smo gajili dugo ne može da se otkloni za dan dva. Može na trenutak da se otkoni posledica, da se učini da je bolje, ali sve dok ne steknemo nove navike, novi sistem razmišljanja i delanja, to nešto ostaje. Kao ono odnegovano neznanje kod đaka, kao moj bol u ruci koji je godinama nastajao, kao anksioznost čiji su koreni često prilično duboki.
Iz ugla Bahovog praktičara i floriterapeuta
Anksioznost nastaje iz mnogo razloga. Mnoge emocije mogu da je izazovu, što sam u tekstu već rekla. Kvalitetan i otvoren razgovor s praktičarem, otvara put ka tome da čisteći sloj po sloj posledica koje su vas dovele u to stanje, upoznate sebe, upoznate svoju anksioznost i stignete do uzroka. A kad tu dođete, vi ste razrešili svoj izazov. Hoće li se ponovo javiti? Moguće. Ali vi ćete znati da vas to vaše emocije na nešto upozoravaju i da malim korekcijama možete ponovo da budete u balansu.
Zato, budite nežni prema sebi. Uloženo u sebe – a posebno vreme, doneće vam samo benefit.
S ljubavlju,
Merima
Autor: Merima Aranitović
