Prva asocijacija većine ljudi kada pomisle na jogu jesu dve stvari, položaji za istezanje i mantre. Doduše, tu može da se doda i treća stvar, joga opuštanje, tačnije joga nidra. Vrlo mali broj ljudi povezuje jogu sa fizički zahtevnim položajima. I dalje važi mišljenje da je joga namenjana za ljude koji imaju određene fizičke probleme. Samim tim se smatra da bi se joga praksom ti problemi rešili ili ublažili.
Ipak, joga jeste daleko više od onoga što većina ljudi misli da jeste. Joga sama po sebi može da nam pomogne na više različitih nivoa našeg postojanja. Kroz joga praksu koristi mogu da imaju sva naša tela. Ukoliko do sada niste bili upoznati, shodno joga filozofiji svaki čovek ima sedam tela. To su: fizičko, eterično, astralno, mentalno, spiritualno, kosmičko i nirvaničko telo. U ovom tekstu ćemo se pozabaviti našim fizičkim telom, i kakve koristi putem joga prakse naše fizičko telo može da ima.
Da li su svi vežbači odmah spremni za položaje snage, tačnije balansa na rukama?
Pored opšte prihvaćenog mišljenja da su joga položaji isključivo vezani za istezanje, treba imati u vidu da se putem joga prakse naše fizičko telo u velikoj meri može ojačati, osnažiti. Položaji balansa na rukama svakako spadaju u grupu tih položaja. Svakako da bi se došlo do tog stadijuma, prvobitno je potrebno da se telo samo po sebi pripremi za položaje koji dovode do jačanja našeg fizičkog tela. Do toga se dolazi praktikovanjem položaja koji su ,,jednostaviji”, položaji koji dovode do finog istezanje tetiva, prepone, mišića, ligamenata, do otvaranja kukova, istezanja leđa. Shodno tome, može se vrlo lako zaključiti da je potreban određeni vremenski period da bi se samo telo pripremilo za zahtevnije, izazovnije položaje.
Ponekad me vežbači koji se nalaze na početku svoje joga prakse pitaju koliko će im vremena biti potrebno da pripreme svoje telo za položaje snage, položaje balansa na rukama, sve u želji da ih što pre savladaju. Moj odgovor na to pitanje nije nikada bio, niti će biti univerzalan. Svaki vežbač je priča za sebe, svako telo je priča za sebe. Shodno tome, odgovor uglavnom mogu da dam nakon nekoliko zajedničkih treninga. Nakon kojih mogu da spoznam trenutna ograničenja sa kojima se vežbač suočava. Na taj način mogu da kreiram joga praksu koja će biti u skladu sa potrebama tela samog vežbača.
Neki vežbači imaju otvorenije kukove, neki nemaju. Neki vežbači imaju fino istegnute tetive, prepone, mišiće, leđa, neki nemaju. Imajući to u vidu, sa nekim vežbačima mogu već u prvih mesec ili dva da krenem u praksu sa položajima balansa na rukama, ako ništa više, onda bar da prolazimo osnove, to jest pripreme za ulazak u položaje. Dok s druge strane, sa nekim vežbačima je potreban daleko duži rad, dugotrajnija joga praksa, u okviru koje se akcenat stavlja na otvaranje i istezanje čitavog tela. Iskustveno sam uvideo da vežbači koji krenu od nule, to jest vežbači sa kojim moram duže da radim, na kraju su posvećeniji tokom svoje joga prakse, u odnosu na vežbače kojima je bilo potrebno manje vremena da krenu sa praksom položaja koji se tiču balansa na rukama.
Zašto je to tako?
Razlog je vrlo jednostavan. Kao i u životu, kada posvetimo mnogo više vremena u ostvarenju određenog cilja, više ćemo ga i vrednovati na kraju. Bićemo posvećeniji u ostvarivanju sledećeg, zato što smo spoznali koliko truda, energije i vremena nam je bilo potrebno da stignemo do prvog cilja. Zato su vežbači koji krenu od nule statistički gledano posvećeniji kada je reč o joga praksi u odnosu na vežbače koji na samom početku imaju takozvanu ,,prednost“. Ovde već možemo da raspravljamo o takozvanoj teoriji 10.000 sati, međutim nećemo sada o istoj, možda nekom drugom prilikom.
Priprema je uvek pola posla.
Opšta poznata stvar je da priprema čini pola posla. To isto može da se primeni i u jogi. Ukoliko vežbač želi da savlada određeni položaj koji mu je trenutno veliki izazov, priprema je neizbežna i ona svakako predstavlja pola posla. Ukoliko priprema izostane i odmah se pređe na izvođenje potpunih položaja, vežbač može da se suoči sa eventualnim povredama. Zbog toga je vrlo važno da se joga praksa sprovodi sa učiteljem sa iskustvom, sa učiteljem koji je upoznat sa svim varijacijama položaja koji se praktikuju. Bitno je da učitelj ohrabruje vežbača u njegovoj praksi, sve u cilju njegovog napredovanja, međutim učitelj ne sme da dozvoli sebi da ne uvidi gde su trenutne granice samog vežbača. Da, ohrabrenje treba da postoji, ali nikako ohrabrenje koje nije zasnovano na realnim pokazateljima.
Snaga fizičkog tela se ispoljava u balansima.
Kada govorimo o položajima balansa oni svakako predstavljaju položaje putem kojih vežbači mogu da ispolje snagu svog fizičkog tela. Položaji balansa na rukama su svakako najizazovniji. Sami ovi položaji se mogu podeliti na početne, srednje i napredne položaje. U drugim tekstovima ću se baviti pojedinačnim položajima.
Bez obzira koje položaje vežbač praktikuje vrlo je važno da se rade pripremni položaji, odnosno varijacije potpunih položaja. Na taj način, sam vežbač se kako fizički tako i psihički priprema za potpuni položaj. Na taj način, vežbač stiče uvid šta određeni položaj iziskuje, na šta treba da obrati više pažnje.
U zavisnosti od vrste samog položaja, varijacije za isti mogu da budu statične ili dinamične. Nema pravila, i jedna i druga vrsta može da bude izazovna. Ne može se reći da su statični položaji lakši ili obrnuto. Statični položaji podrazumevaju ostajanje u varijacijama potpunih položaja, maksimum do jednog minuta. Dinamični položaji podrazumevaju određeni broj ponavljanja varijacija. Taj broj može da bude pet, deset, pa čak i do dvadeset ponavljanja.
U balansima na rukama je bitno da se na pravilan način aktiviraju bande (mišićna stezanja). Korišćenjem bandi se kontroliše tok energije unutar tela. Primena bandi je vrlo bitna u položajima balansa. Mimo primena bandi fokus je takođe vrlo bitan. Fokus vežbač postiže pogledom u određenu tačku. Ta tačka predstavlja njegovu takozvanu sigurnu luku. Pored bandi i pogleda, disanje je treća vrlo bitna komponenta u položajima balansa na rukama.
Balansima na rukama vežbač na fizičkom nivou jača pre svega gornji deo tela, ruke, ramena, grudi. Takođe, ukoliko se položaji izvode pravilno pored snage vežbač ujedno radi i na još finijem istezanju ruku, nogu, ali i otvaranju čitavog tela, sve u zavisnosti koji se položaj praktikuje. Praktikovanjem ovih balansa vežbač može da se oslobodi određenih strahova, da mentalno očvrsne.
Kada se praktikuju balansi na rukama, pogotovo kada se rade njihove varijacije nikako ne treba zaboraviti na korišćenje pomagala. Tu pre svega mislim na korišćenje blokova i korišćenje zida.
Ovi položaji pored svega prethodno navedenog dovode i do povećanja fleksibilnosti tela samog vežbača. Imajući u vidu tu činjenicu, takvim položajima treba prići sa dosta pažnje. Ne sme se dozvoliti da vas praksa i želja za dokazivanjem ponesu. Trenutna nefleksibilnost tela može da bude razlog povreda. Budite svesni (ne)fleksibilnosti vašeg tela, pogotovo u položajima balansa na rukama.
Mnogi smatraju da balansi na rukama predstavljaju i označavaju vrhunac joga prakse svakog vežbača. Nažalost, to je samo zabluda, vaš ego je na snazi, ne zaboravite da se sastojimo od sedam tela. Fizičko telo je samo jedno od sedam. Postanite svesni toga, osvestite vašu joga praksu u potpunosti.
Namaste.
Autor: Uroš Martinović
