Fobija, depresija, anksioznost, panika, stres – reči koje su postale sastavni deo rečnika svakog od nas. Svi znamo barem nekog ko se suočava sa nečim što ovi pojmovi definišu. No, od kad su ušle u široku upotrebu, došlo je i do zloupotrebe, ili, hajde da budemo blaži, do masovne upotrebe i u situacijama koje su samo nalik navedenim.
O depresiji, anksioznosti, panici, stresu već sam pisala. Stoga, hajde da danas malo pričamo o fobijama iz ugla Bahovog praktičara. Definisali bismo je kao preterani i neosnovani strah koji se javlja svaki put kad smo u određenoj situaciji ili u dodiru s predmetom ili osobom koja u nama izaziva preterani i neutemeljeni strah, koji nije objektivno opasan.
Hoćeš da kažeš da ti liči na anksioznost
Pa, i meni. Ali, mi nismo psiholozi. Mi fobije posmatramo iz dva različita ugla – ja kao nešto što je pojedincu izazov koji ga drži van balansa i zbog toga ne može optimalno da funkcioniše. Objektivno nije opasno, ali za nas je to izvor i anksioznosti, nekad i panike, a nekad nam fobije ili tzv. neutemeljeni strahovi toliko remete svakodnevni život da se osećamo depresivno. Jer, pukli smo.
Moja fobija, recimo je, prelazak preko mosta i visina. Kakav to osećaj izaziva u meni ne moram da vam opisujem jer svako ko ima neku fobiju vrlo dobro zna da je taj strah u tom času za njega vrlo realan. E, sada, radimo, radimo na sebi i svojim ograničenjima i iskakanjima iz ravnoteže i u nekom trenutku pomislimo i probamo – i vidimo da mi to možemo da preživimo. Ja sada znam da ako bi bilo stani pani mogu da pređem most i mogu i na tu visinu. Ostala mi fobija nakon anksioznosti 🙂
Meni to ne remeti mnogo život, pa se nisam ni trudila da je potpuno eliminišem. Podsetim se dobrog starog Marka Tvena koji je sto puta prestajao da puši jer je znao da može da prestane kad god hoće. Tako i ja ne prelazim i ne pentram se, jer znam da to mogu kad god poželim. Ali, ne moram baš danas. 🙂
Zašto čak i neka banalna fobija nije baš poželjna
Iz jednostavnog razloga – kad ne umemo da se suočimo sa onim što nas plaši, kada sama pomisao na neprijatnost koju ćemo osetiti preplavi naše telo, mi počinjemo da prilagođavamo naše svakodnevne aktivnosti tome da izbegnemo ono što nas plaši, a time s jedne strane hranimo svoju fobiju, dajući joj na važnosti a s druge strane, kvalitet našeg života se menja. Izgebavajući ljude i situacije mi osiromašujemo naš život, svodimo ga na samo neophodne stvari, ne bismo li se osećali sigurno. A čovek je socijalno biće, i kad sebe svedemo na ograničeni siguran prostor, javljaju se neke druge emocije kao reakcija na takav, pa recimo, nekvalitetan život.
Vrste fobija
Kad smo na početku priče konstatovali da je fobija nekako nalik anksioznosti nismo bili daleko od istine jer Međunarodna klasifikacija bolesti, kaže da u fobične anskiozne poremećaje spadaju:
agorofobija – strah od otvorenog ili zatvorenog prostora, gužve, mostova, putovanja…
socijalna fobija – strah od procene okoline, razgovora s drugim ljudima i strah od javnog nastupa.
specifična (izolovana) fobija – beskonačan niz strahova – od životinja, hrane, lekara, zubara, mraka, sunca, letenja, autoriteta, buba, struje…
A kako sam “dobio” fobiju
Ja sada mogu da vam pričam o nečemu što nije moja šolja čaja, ali neću 🙂 Iskreno, kao i kod kijavice, kad se već desi, u tom trenutku i nije važno kako smo je dobili, već kako se osećamo zbog toga. Tako nas je dr Bah učio – nije važna bolest, već kako se osoba oseća zbog nje.
A kako da se oslobodim fobije
Mogu li Bahove kapi da pomognu? Mogu. Može i psihoterapija, psihoanaliza. I, možda je baš kombinovanje Bahovih kapi i neke od navedenih terapija dobra kombinacija da se oslobodimo svoje fobije, ili barem naučimo da živimo s njom. Naravno, postoji i farmakoterapija, ali sve više ljudi je spremno (što od sveg srca pozdravljam) da traže prirodan način da se suoči i harmonizuje, umesto da lekovima samo potisnw uzroke fobija. Naravno, možemo koristiti i samo Bahove kapi. No, htela sam da vam kažem da, ukoliko ste već na nekoj terapiji, slobodno možete da je kombinujete s cvetnim esencijama.
I još malo o Bahovim kapima i fobijama
Fobije su naši stalni pratioci. Neko hoće da prizna da se suočava s fobijama, a neko je tako dobro naučio da kamuflira svoje strahove da vam se čini da ga ništa ne plaši ni realno ni nerealno. Ali, Bahov praktičar zna da i jednima i drugima treba terapija – jednom da se oslobodi fobije, a drugom prvo da prizna sebi u drugima da se suočava s njima, pa onda da se oslobodi iste.
Kada pravimo kombinacije za fobije, vidimo da su po sastavu slične onima koje pravimo za anksioznost. Razlog je taj što se anskiozni ljudi osećaju skoro isto kao i ljudi koji pate od fobija. Nelagoda, lupanje srca, užasavajući osećaj u stomaku, osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom, crne, opsesivne misli, skok andrenalina.
Bahove kapi bi trebalo prvenstveno da nam pomognu da živimo “normalno” bez obzira što znamo da nam neke situacije izazivaju niz uznemirujućih simptoma. Da nam pomognu da naučimo da nam od određenih ljudi i situacija ne preti realna opasnost. Da nam vrate samopouzdanje i veru u sebe. Da nam pomognu da mislimo pozitivno i da se osećamo dobro kad pomislimo na izvore fobija. Kad kažem dobro, mislim na situacije u kojima kad pomislimo na svoju fobiju budemo u miru sa sobom jer je to već jedan korak ka razrešenju iste. Kao i kod anksioznosti.
Potom nam kapi pomažu da se suočimo sa svojim najdubljim strahovima, da budemo spremni da se suočimo i sa uzrokom i da na kraju budemo svoji na svom, tj. da nas fobije više ne izvode iz balansa. I da možemo da se suočimo sa svojom fobijom i ne pobegnemo iz situacije.
Bez obzira šta je uzrok – mi u praksi ljuštimo sloj po sloj onog što nas čini fobičnim. Kapi nas oslobađaju straha, fobičnih misli i onih što nas izbacuju iz takta. One nam pomažu da se opustimo, da učimo iz ličnog iskustva i da svaki put kad napravimo, makar i mali pomak u vezi sa svojom fobijom, sledeći put kažemo, ako sam mogla juče da, recimo dođem do mosta, danas ću se popeti prvih 10 metara… Svaka naša pobeda bez potiskivanja lekovima jeste put ka kvalitetnom životu. To može da traje, ali vredi uloženog vremena.
Jer, čovek je slobodno biće, biće koje je u pokretu i kad mu oduzmemo tu širinu, i u misaonom i u mobilnom smislu, mi mu oduzimamo i životnu radost i mogućnost da taj život bude lep i po meri onog ko ga živi.
I za kraj
Za kraj, vratila bih se na početak. Sad znamo šta su fobije, znamo i da se skoro svako od nas nosi sa nekom od njih. I da neki to umeju da prikriju. Neki otvoreno kažu da se nečeg boje, mada znaju da to nije nikakva realna opasnost.
I kad sve to znamo, ostaje nam samo da donesemo odluku – hoćemo li tako da živimo, ili bismo mogli da uradimo nešto dobro za sebe. Odluka je na nama. Možda mislite da se sa fobijama može OK živeti. Ali u jednom trenutku shvatite da vam se svet toliko suzio da stvarno ne možete dalje. Onda ćete svakako morati da se suočite i učinite nešto u vezi sa fobijama.
Ne bojte se odluke!
Autor: Merima Aranitović
