Bahove kapi i ADHD, o tome želim ovaj put da vam pišem. Znate da sam se orijentisala na probleme žena. Nekako mi se činilo da ću, ako pomognem vama, drage moje, pomoći i čitavoj porodici. No, vremenom sam shvatila da često vaš izazov niste vi same. Posledice se prikazuju kroz vaš umor, nezadovoljstvo, frustraciju, tugu, bes… ali da se uzrok krije u nekom drugom iz vašeg okruženja.
Ne, ne mislim na kolege s posla, prijateljice, komšije. U tim situcijama dođemo do zajedničkog zaključka da ćemo promeniti društvo, u najgorem slučaju posao i da je to rešivo i bez kapi. A dok ne promenimo okolnosti, do tada nam kapi mogu pomoći da se lakše nosimo sa situacijom.
Uzrok je često u našoj kući
Da. Vrlo često je uzrok naših emocionalnih disbalansa u kući. Član porodice. Dete. Suprug. Roditelj. Do sada sam imala samo nekoliko parova koji su pristali da zajedno idu na Bahovu terapiju. Inače, kad se žene jave s molbom da nešto napravimo suprugu – tu u startu odustajem. Prvo, svaka odrasla, svesna osoba mora da obavi razgovor i sama kaže koje su njene tegobe. Tek tada možemo da vidimo u kom pravcu će ići rešenje.
Kad su takvi odnosi u pitanju, često smo, budimo realne, subjektivne. Mi bismo volele da oni budu drugačiji. Da ne viču na nas, da dolaze na vreme kući, da imaju saosećanja za nas, da manje gledaju TV a više pričaju s nama. Ali, to je samo naša strana priče. Praktičar mora da čuje vašeg muža da on kaže šta njega navodi na takvo ponašanje. Šta njega u duši tišti. A oni to nešto neće. Barem ne kod mene. Naravno, imala sam nekoliko sjajnih mladića kojima je ovaj koncept rada na sebi ok.
Roditelji – kad su nam oni briga, onda su ili bolesni ili smo udaljeni jedni od drugih pa nas ta daljina u oba pravca tišti. Kad je bolest u pitanju, pomagali smo da se lakše prihvate neke životne činjenice, da vratimo volju i smisao u život roditelja koji ostane sam, da olakšamo stanje ležećim bolesnicima, ali i da se oprostimo i pustimo dušu da ode.
No, ono što se ispostavilo kao najčešći problem mama jeste problem u ponašanju male dece. Dok pričam s mamama kao usput se pojavi tema deteta, najčešće predškolski ili rani školski uzrast i dijagnoza ADHD.
Šta je ADHD
Mnogo puta čujemo da neko ima ADHD ali u suštini malo znamo šta se iza te skraćenice krije. Prvi put sam ozbiljno ušla u priču čitajući priručnik Milene Kostić. Moja topla preporuka je da pročitate ovaj priručnik, jer ako vaše dete nema taj izazov, možda ćete barem lakše razumeti roditelja koji pokušava da se izbori s ADHD dijagnozom i dete koje do sada niste razumeli.
Laički, hiperaktivnost je poremećaj pažnje (hiper – prefiksoid iz grčkog jezika koji označava da nečega ima previše, ili da je u odnosu na normalu nešto prisutno u većoj meri, često i prevelikoj). Kad je aktivnost deteta u pitanju, onda se kaže da je hiperaktivnost poremećaj pažnje koji je praćen i psihomotornim nemirom. Samo ime poremećaja ADHD preuzeto je iz engleskog jezika i u originalu je to Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Prema medicinskoj klasifikaciji postoje tri tipa poremećaja:
Predominantno slaba pažnja – u ovom slučaju konstatuje se da li više simptoma traje duže od šest meseci a da nisu u skladu sa razvojnim stadijumom deteta. Ova deca često nemaju fokus na detalje ili prave zgreške iz nemara. Imaju problem sa održavanjem pažnje. Često imamo utisak da ne slušaju kada im se obraćamo direktno, da ne prate uputstva i da ne dovode određenu aktivnost do kraja.
Predominantno hiperativno-impulsivni tip – se dijagnostifikuje ako najmanje šest meseci postoje simtomi hiperaktivnosti i impulsivnosti, a da nisu u slkadu sa razvojnim stadijumom. Vrpoljenje, nemogućnost da 45 minuta mirno sedi na času, ustajanje sa mesta, preterano trčanje u neprikladnim situacijama, trešenje ruku… neki su od mogućih simptoma…
Kombinovani tip – tokom 6 meseci su se pojavljivali simtomi oba prethodno navedena tipa.
E, sad ja nisam lekar, ni psiholog. – Ovo sam vam samo navela da znate kako ADHD definišu lekari, defektolozi psiholozi. Ja bih se ponovo, po ko zna koji put, vratila na ono što smo naučili od doktora Baha:
Bahovog praktičara ne interesuje bolest već kako se čovek (dete) oseća povodom bolesti. Da naglasim još jednom, Bahov praktičar ne može da postavi dijagnozu. To može samo lekar. Ono što može da uradi praktičar, jeste da posavetuje roditelje koji bi kapi mogle da budu od koristi detetu da olakša simptome, da uči iz svog iskustva, da prevaziđe izazovne emocije koje se javljaju, ili da u kombinaciji sa drugim terapijama, defektologom, psihologom, učiteljem, nastavnikom, roditeljem, koristi kapi kao dodatnu terapiju.
Moje za sada skromno iskustvo
Moje iskustvo, za sada nije veliko, ali sam oduševljena kako kapi lepo pomažu deci da budu smirenija, fokusiranija i manje ishitrena, zbog čega često i upadaju u nezgodne situacije.
Ono na šta su se mame najčešće žalile jeste da su toliko nestašni, ne drži ih mesto. Da imaju utisak da pričaju zidu jer ih ne slušaju, ili oni pričaju svoje, a dete svoje, često kritikujući. roditelje. Da ne mogu da se skrase na jednom mestu, ni kod kuće ni u školi. Da često naprave neku štetu samo zato što ispadnu trapavi zbog svoje brzine. Kad sednu da uče, onda su toliko nemirni, tresu nogama, nemaju fokus da završe zadatak do kraja. Ali s druge strane, imaju osećaj za drugu decu, hoće da pomognu, da zaštite. Imaju, kako jedna mama reče taj viteški sjaj u očima.
Trenutno radim s nekoliko dečaka. Svi imaju dijagnozu i svi su uzrasta do drugog razreda osnovne. Neka dugoročna iskustva vam ne mogu opisati jer se ovo polje, neverovatno, otvorilo tako reći u isto vreme – krajem avgusta, kad sam kod prve mame primetila da postoji problem u kući, pa smo popričale o njenom sinu i ja predložila da probamo s kapima. Onda su se pojavile još tri mame. Sada pratimo ponašanje i ono što se prvo pojavilo jeste, citiraću jednu mamu: “Svi smo došli do zaključka da je posle svakog uzimanja kapi oko sat vremena mirniji.” Tako su imali, uz spavanje još šest sati mira i fokusa. Nakon druge bočice, vreme mira se produžava i počinje da jača fokus. Sad nastavljamo i pratimo promene.
Kod drugog dečaka je nakon druge bočice došlo do smirivanja, ali su prisutni i dalje verbalni ispadi prema roditeljima, za koje smo nekako definisali poreklo, pa sada radimo na tome.
Druga dva dečaka ne uzimaju redovno kapi, pa su i rezultati malo sporiji, ali je i ovde prisutno ono što se kod svih prvo pokazalo – fizičko umirenje.
Koliko vremena treba
Naravno, ovo je proces. I neće nakon nekoliko bočica da nestane. Bilo bi to idealno, ali nije tako. Ali će pomoći i deci i roditeljima da tako emocionalno mirniji pronađu možda okidač za ovakvo stanje, da promene neke navike koje postiču ADHD, da sagledaju šta im se u životu u prethodnom periodu dešavalo pa je došlo do promene u ponašanju, šta ga pojačava, a šta smiruje.
Bahove kapi su ovde samo jedna kockica u tretiranju ADHD. I sami lekari kažu da je uz lekarsku terapiju dobro uvesti bihevijoralnu terapiju, neki koji su otvoreniji, predlažu i homeopatiju i bahovu terapiju, sve u cilju tretiranja izazova iz više uglova.
Ovo omogućuje deci da razumeju sebe, da budu socijalno prilagođeniji, da razviju socijalne veštine i budu prihvaćeni od strane druge dece, da ih nastavnici, vaspitači, učitelji, drugi roditelji bolje razumeju i da im svi budu podrška.
Bahove kapi i ADHD
Kao i kod svih emocionalnih i mentalnih disbalansa, tako je i ovde svako dete priča za sebe. Postoji nekih šest-sedam esencija koje bi se, kroz različite faze mogle podvesti kao esencije koje su dobre za ADHD, ali, svakako tek nakon razgovora s roditeljem, ili ako je dete starije i s detetom, možemo reći šta bi i kojim redosledom trebalo uzimati. Mnogo je i ovde faktora u igri: uzrast deteta, specifičnosti koje svako od njih ispoljava, okruženje u kom se nalazi (kako prihvataju i razumeju), kakve emocije u samom detetu izaziva reakcija okoline, roditelja, pa i samo njegovo ponašanje – da li je neodlučan, nefokusiran, da li potiskuje emocije, da li ne ume da donese dobru odluku, da li nestrpljiv, kritičan, netolerantan, da li se ponaša zapovednički prema članovima porodice itd.
Za kraj ili početak
Podelila sam ovo svoje skromno iskustvo sa vama jer sam i sama oduševljena rezultatima koje Bahova terapija pokazuje u poremećaju ponašanja. Raduje me što si i roditelji dobili vetar u leđa, jer pored terapije kod psihologa, defektologa, pedagoga, sada imaju još jednog keca u rukavu.
A ja sam srećna što sam otvorila još jedno polje na kom nisam do sada bila i što mi je to sad novi motiv za učenje i ulaganje u sebe. 🙂
Autor: Merima Aranitović
