Često pitanje koje nam postavljaju klijenti i pre samog početka psihološkog tretmana nekog od anksioznih poremećaja jeste koliko će taj tretman trajati. Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan i zavisi od više faktora, kada se klijent obratio za pomoć odnosno koliko dugo su simptomi trajali pre nego što se javio za pomoć, da li kod osobe postoji genetska predispozicija za razvoj nekog od anksioznih poremećaja, vrste anksioznog poremećaja, da li kod osobe postoji više anksioznih poremećaja ili još neka vrsta poremećaja (komorbiditet), da li osoba koristi medikamente, koliko je sama osoba motivisana i uključena u sprovođenje instrukcija koje dobija od stručnog lica. U daljem tekstu razmotrićemo sve ove faktore ponaosob.
Period trajanja simptoma pre obraćanja stručnom licu
Nije isto ukoliko se osoba javi nakon nedelju/deset dana, pošto je doživela npr. prvi paniči napad ili primetila da su joj se javile opsesivne misli, ili ako se javi nakon šest meseci, godinu dana, nekoliko godina. Ako se javi na vreme, u slučaju da ne postoji komorbiditet odnosno neki drugi anksiozni poremećaj, depresija ili poremećaj ličnosti, tretman se može završiti i nakon tri do pet seansi. Ovde podrazumevamo tretman kognitivno-bihejvioralnom terapijom koja je terapija izbora za anskiozne poremećaje. Međutim, odlaganje obraćanja stručnom licu i pogrešno tretiranje simptoma pomažu da se poremećaj razvije. Tada je onda mnogo zahtevnije raditi na njegovom prevazilaženju. U tom slučaju tretman može trajati nekoliko meseci ili u nekim slučajevima par godina. To opet ovo zavisi od nekih drugih otežavajućih faktora.
Neki klijenti dolaze i dalje na tretman iako su se simptomi npr. paničnih napada smanjili ili su prestali jer se bave drugim problemima koji doprinose njihovoj generalnoj uznemirenosti. Treba imati na umu da terapija anksioznih poremećaja često nije samo rad na razumevanju i otklanjanju simptoma kao što su povišena anksioznost i iracionalne misli. To je sveobuhvatni rad na menjanju načina ponašanja i obrazaca razmišljanja koji su doprineli da osoba pojača nivo distresa kod sebe i stvori uslove da se javi određeni anksiozni poremećaj (više o tome pročitajte ovde).
Genetska predispozicija za razvoj anksioznih poremećaja
Kod osoba koje su genetski predisponirane da razviju anksiozne poremećaje (kod nekog u familiji postoji razvijen neki od anksioznih poremećaja) ovi poremećaji se mogu javiti pre dvadesete i generalno sporije napredaju u psihološkom tretmanu. Ipak, to ne znači da kod njih nema pomaka i da ne mogu prevladati simptome ovog poremećaja. Za aktiviranje genetske predispozicije zaslužni su spoljašnji stresni događaji. U psihološkom smislu, osobe koje su sklonije razvoju anksioznih poremećaja imaju povišen skor na crti ličnosti koja se naziva neuroticizam.
Vrsta anksioznog poremećaja i komorbiditet
Generalno, ako uzmemo u obzir sve anksiozne poremećaje, najlakši oblici su specifične fobije i panični poremećaji kod kojih tretmani najčešće kratko traju. Neke specifične fobije se i ne tretiraju. Npr. ako osoba ima strah od zmije a živi u području gde se ova životinja retko sreće. Kod takve osobe se neće ni javiti potreba za prevazilaženje ove fobije jer je ona ne ometa u svakodnevnom funkcionisanju. Panični poremećaji se, takođe, lako mogu prevazići ali uvek treba uzeti u obzir dužinu trajanja simptoma.
Brzina i uspešno prevazilazilaženje ovih i drugih poremećaja zavisi i od toga da li su se oni javili izolovano ili istovremeno postoji još neki poremećaj koji otežava i produžava tretman. Ovde dolazimo do pitanja komorbiditeta. Često se neki poremećaji javljaju udruženo npr. panični poremećaj sa agorafobijom, generalizovani anksiozni poremećaj sa paničnim poremećajem, simptomi depresije se često mogu sresti uz anksiozne poremećaje (više o vezi anksioznih poremećaja i depresije pročitajte ovde), postojanje nekog od poremećaja ličnosti npr. zavisnog ili izbegavajućeg poremećaja ličnosti može značajno produžiti dužinu tretmana.
Upotreba medikamenata
Medikamenti nisu nužno potrebni u tretmanu anksioznih poremećaja, međutim neki klijenti kada dođu na psihološki tretman već uzimaju određene medikamente. U terapiji ovih poremećaja obično se prepisuju anksiolitici i/ili antidepresivi. Ukoliko osoba već uzima medikamente, kroz rad sa psihologom ona polako, uz obavezan dogovor sa psihijatrom, kada se dostignu određeni efekti u psihoterapiji može početi da ih smanjuje. Nekada kada su simptomi anksioznosti toliko izraženi da osoba ne može da ih toleriše i nije u stanju da prihvati instrukcije koje dobija od psihologa ili sama želi da uzima medikamente, psiholog je upućuje psihijatru. Uzimanje, smanjivanje doze i ostavljanje lekova je takođe proces koji traje. Njega treba uzeti u obzir kada se radi o tretmanu anksioznih poremećaja.
Motivisanost klijenta i poštovanje instrukcija
Nije dovoljno da osoba samo dolazi na seanse u određeno vreme. Potrebno je da primenjuje instrukcije koje dobija od strane stručnog lica. Promena načina razmišljanja i ponašanja zahteva vreme i individualnu aktivnost i uključenost. Psiholog je učitelj, instruktor i osoba koja pruža podršku a veliki deo je na samom klijentu . Nekada je osoba jako motivisana da reši problem ali joj složenost problema to otežava. Ipak, bitno je da osoba ima strpljenja i da ima realna očekivanja. Svaki pomak je važan, i svaki pomak treba da bude podstrek za dalje napredovanje. Isto tako, povremene padove ne treba shvatiti kao neuspeh već normalan događaj na putu ka ozdravljenju.
Autor: Sanja Marjanović
