Nisam imala ideju da pišem blog na ovu temu, ali odluka je pala nakon tri dana ćutanja. Godinama sam imala želju da odem na jedan od seminara Vipasane gde se odžava celodnevna meditacija, koja uključuje ćutanje, gde nema telefona, interneta…i sve to na nekoj prelepoj destinaciji, gde ću odmarati pogled gledajući netaknutu prirodu, udisati svež vazduh i uživati u svim čarolijama koje uključuju savršen seminar, međutim to se nije desilo.
Ne kažem da i dalje ne postoji želja, ali ovaj put sam ipak rešila da ne čekam da se zvezde „poređaju“ u savršen redosled kako bi mi se otvorio put ka seminaru iz snova, već sam rešila da naprosto ne pričam tri dana.
Razumljivo da su i za to postojale određene pripreme. Odmor u vreme praznika je za mene bio idealna prilika za sastaviti par dana povlačenja. Pokušala sam da ne objašnjavam ljudima previše šta radim i što radim, ali sam obavestila sve potrebne ljude da neću biti dostupna tri dana, obavila nabavku i isključila telefon. Uvela sam sebi pravila tokom ta tri dana ćutanja. Pravila su bila da neću pričati, čitati, pisati, koristiti internet i da ću imati što manje moguće „pantomime“ sa partnerom. Partner se trudio da ta tri dana bude što manje kući, iako mu to nisam tražila… Sve u svemu htela sam da napravim takvu atmosferu da mi bude „dosadno“, da što manje informacija unosim i izbacujem iz sebe, kako bi se napravio unutrašnji „pritisak“ i pogodno tlo za samoposmatranje. Obzirom da imam previše dinamike u životu, dosta samoizražavanja, ovo je bilo nešto suprotno od onog na šta sam navikla.
Prva stvar koju sam primetila je da mi je ćutanje bilo vrlo prijatno, prirodno i nimalo dosadno, čak što više potrebno. Shvatila sam da u većini slučajeva pričamo bespotrebno, kao i da ljudi očajnički traže kontakt bez razloga. Iako je taj kontakt prazan sam po sebi, kultura nas uči da on mora da postoji,čak i kad nema funkciju. Kontakt potreban za pravilno funkcionisanje zajednice je daleko manji nego što se inače praktikuje. Setite se samo kolko puta se raspravljate u prazno, ništa ne rešite tom raspravom, ali opet se raspravljate radi hobija. Nema finkciju, bolje je ćutati i čekati da se spontano situacija reši, sačuvate energiju za druge konstruktivnije stvari.
Mogu reći da su ta tri dana za mene bila pravi odmor, hedonizam, da okolini nije čudno ćutala bih i još tri dana, a ko zna možda i duže. Napokon sam imala momente sedenja u tišini uz šoljicu čaja, duge šetnje sa kucama, koje savršeno čuju nemi jezik, čak iznenađujuće bolje nego govor. Odmarala sam kad mi se odmaralo, entuzijastično čistila police i fijoke koje inače nikad ne čistim. Možda to nekom ne zvuči privlačno, ali meni je to bio odmor iz snova, kakav nisam imala u skorije vreme!
Sve u svemu idealan početak nove godine i nešto što ću od sada češće praktikovati.
Autor: Sanja Stojšin
