Pomere nas neke priče. Neki ljudi. Dotaknu vas neki filmovi. Okrznu slike u prolazu. Udare u tanku žicu knjige. I sve to promeni naš život. Suštinski. Jer nalik je to efektu leptira.
Zamisli, ako lepet krila na drugom kraju sveta dovede do promene u ovom mom prostoru, kako li tek priča nad kojom bdiš dok je upijaš u sebe promeni…
Kako nam godine prolaze tako nas sve češće i žešće sustižu pitanja. S druge strane, ono što beše naša upitanost, vremenom nam postaje dobro znano. Stigli smo do godina kada je malo onih koji imaju ekskluzivno pravo na bol i privilegiju boli. Malo je onih koji imaju ekskulzivnost nad pričom, retki su oni koji imaju iskustvo koje nismo lično iskusili ili koja već nije deo naše porodice.
Apsurdnost pitanja
Do nekih godina bol može biti izgovor. Do nekog momenta je čovek unikat u svom okruženju. Onda, kako vreme prolazi, iskustvo postaje obuhvatnije.
Roditelji se razvedu. Ostavi nas partner. Dete izgubi roditelja. Supružnik ode na onaj svet. Najčešće nekim redom. A onda se neki točak zavrti pa počne da preskače. Preko reda. Roditelji, deca, supružnici, braća, sestre…
Jedno vreme smo van svih svetova. Pa smo jedno vreme van svog sveta. Pa bi trebalo da se vratimo u svet. Boli. Jako. Manje. Jače. Na trenutak zaboravimo. Pa nas osećaj krivice sačeka iza ćoška – s pitanjem – a kako ti to dalje – a mene nema?
Apsurdno zvuči i sama misao. Kako se ide dalje bez onog koga nema? Ide se kao što se ide bez onog ko je otputovao na drugi kraj sveta i više ga nikad nećemo videti. Ide se.
U početku jako šepamo i tražimo nešto o šta ćemo se osloniti, a onda vremenom shvatimo da možemo i sami.
Svi gubimo. I nas gube.
Da li bismo hteli da svet u tom trenutku stane? Da zemlja prestane da se vrti? Da niko nikad više sunca ne vidi, niti jede, niti pije, jer je došao naš čas? Ili bismo radije da se slavi život i sve ono što smo svetu dali. Da nas pamte po trenucima. Da nas pamte po očima, osmesima, šalama. Po nekoj mudroj misli. Nekom zajedničkom putovanju, po onome što smo davali. Da to bude naša ostavština.
Nema privilegija. Ne treba padati u zamku i praviti heroje od onih koji su ispratili nekog. Stavljanje udovica, majki koje su ostale bez dece, muževe koji su ostali sami sa decom na pijedastal samo im dodatno otežava nastavak života. Jer, kako da nastave, ako od njih tražimo da ostanu zakopani u svojoj tuzi? Kako da krenu u susret novoj ljubavi bez griže savesti? Kako da ne budu čitav život nosioci spomenice koju nisu tražili. Kako da se posvete onima koji su ostali ako ih svaki put sažaljivo pogledamo i podsetimo… Kako da majka i dalje bude dobra onom detetu što je ostalo ako je zakopamo u tugu? Kako da bude dobra žena ili dobar muž nekoj sledećoj ako nosi ranac prethodnih tuga?
S kojim pitanjima se najčešće sudaramo
Zašto nas ostavljaju?
Zašto se to drugima nikad ne desi?
Zašto odlaze deca?
Zašto neko ko ima skoro sto godina i dalje živi?
Zašto smo dobijali manje pažnje od roditelja?
Zašto je uteha u porodici?
Zašto nas nekad ta ista porodica duboko razočara?
Smem li da budem srećna?
Smem li da se smejem?
Smem li da nastavim život dalje?
Smem li da odrastem i preuzmem odgovornost za sebe?
Moram li išta od ovoga?
Ima li istinskih i opštih odgovora
Nema ih. To jest za svakog su drugačiji. Jer ko je od nas pozvan da bude onaj ko će znati sve odgovore i ko ima pravo da bude taj koji će reći ovo je ispravno, a ovo nije. Vreme stvarno čini svoje.
Vreme koje posvetimo sebi i svim ovim i mnogim drugim pitanjima, vreme koje nam pomaže da dobijemo svoje lične odgovore. Vreme koje u naše živote dovede ljude koji nam, nesvesni, daju odgovore, smernice, utehu, vetar u leđa.
Na nečijem primeru vidimo kako se može dalje, ili kako izgleda ako se zaglavimo. Neko nam bude usputno stajalište na kom odmorimo dušu, prepoznamo poruku i nastavimo dalje. Neko zauvek ostane s nama. Neko zauvek ode. Neko ne može da nosi toliku bol, a neko ima topline i blagosti da bude ta nežna ruka koja prima našu i vodi nas.
Neke lekcije su surove. Neki odgovori su hladni u svojoj jednostavnosti. Neki nam ne prijaju, dok drugi zaviju ranu i budu tu dok ne zaraste.
Iz ugla Bahovog praktičara
Nekad se zaglavimo u tugovanju, neprihvatanju stvarnosti, bežanju u prošlost, svet mašte. Nekada ne bismo ustali iz kreveta, videli ljude. Nekada imamo toliko pitanja u glavi, a opet nemamo volje da odgovaramo na pitanja koja nam drugi postavljaju. Nekad se previše osamimo. Upadamo u strahove, krijemo tugu iza maske prividno vesele osobe. Nekad opet uhvatimo sebe da tugu krijemo iza agresije, besa, preterane buke, vike… I znamo da sve to nije na mestu, i znamo da nam samo treba pomoć da otugujemo, prihvatimo i nastavimo dalje. Ali, nekad ne možemo sami. U tim situacijama je dobro porazgovarati sa Bahovim praktičarem i proći kroz promenu uz pomoć Bahovih kapi.
Da očistimo traumu. Da se razvežemo i oprostimo. Da nastavimo dalje bez krivice, tuge, patnje. Da opet budemo dobri i sebi i drugima. Bahove kapi vas na nežan, neinvazivan način vode kroz ovu priču i pomažu nam da se balansiramo. Bahov praktičar svojim pristupom, razgovorom s osobom i savetovanjem kako da prevaziđe situaciju uz pomoć Bahovih kapi je dobar saveznik na putu promene i balansiranja emocija. Gubitak je sastavni deo naših života – ali ako ne možemo sami da ga prihvatimo i procesuiramo dobro je potražiti savet i podršku.
Crta na kraju
Sada definitivno znam da nema podvlačenja crte. Možemo zastati i videti u kojoj smo fazi.
Naši planovi se često sudaraju s ogradama koje smo sebi postavili.
Treba rušiti ograde i pustiti život da se dešava.
Dešavanja prihvatamo ili ne prihvatamo, ali ovaj život ima za nas najbolji plan.
Najbolji plan za nas je možda duboko razočaranje za nekog drugog.
Neko drugi nema prava da određuje pravila ili da nas uči šta i kako treba.
Šta i kako treba ne znamo ni mi sami, već možemo živeti tako da svakim šta i kako jednog dana budemo zadovoljni.
Budemo li mi zadovoljni nije toliko važno da li smo postigli sve ciljeve već kakvo je bilo putovanje.
Putovanje svakog od nas počinje iz iste tačke, ali već sledećeg trenutka svako ima svoj vlastiti put.
Pišući ovaj tekst i sebi samoj sam razrešila neke nedoumice i odgovorila na pitanja koja su visila u vazduhu. Bila sam u dilemi da li biram dobre i prave tehnike za dovođenje ličnih tasova u ravnotežu.
Sada znam da da svako od nas intuitivno bira put kojim će stići središta sebe. Svako ko traži, nađe način da sebi pomogne ili da potraži pomoć koja njegovoj duši godi.
Za nešto se moramo uhvatiti. I, ne mogu da kažem, budite oprezni i pazite… jer ja sam svoje mreže našla, ali nisam pozvana da vam govorim koje su dobre i u koje vas ja lovim, a u koje ja nikad ne bih dozvolila da budem ulovljena.
Zašto? Smem li? Moram li?
Pitanja za svakog od nas pojedinačno, kao što su i odgovori unikatni.
Jer… sav taj život je samo naš.
I, tako ga treba i živeti.
Autor: Merima Aranitović
