Htela sam da vam napišem još jedan od onih tekstova u kojima dižemo čaše i smeškamo se nazdravljajući za neko novo sutra. Ali sam odustala. Iskreno, to bi mi bilo najlakše. Nekoliko slatkih rečenica, obećanja, nekoliko motivišućih reči i za tren i vuk sit i ovce na broju. No, kad sam počela da pišem, stigoh do pola strane, obrisah jer, nisam vas lagala nikada od kad vam pišem i vodim vas kroz proces promene. Pa neću ni sada.
Želim ja vama, i sebi srećnu novu godinu. Dan po dan. Svih 365 dana. Ali nam želim istinski sreću. Da ne skrivamo ni bes ni stres iza lažnog osmeha. Da nam se ne koči lice od pokušaja da budemo srećni zbog drugih a da grcamo u sebi. Da ne doručkujemo svoje reči, da ne preskačemo brigu o sebi, da ne ležemo zgrčenih ramena i glave pune briga. Da sve te sitnice koje sreću kvare ostanu u 2021. godini.
Hajde nekoliko reči o praznicima
Lako je strancima 🙂 oni proslave Božić, izađu na trgove za novu godinu i kraj. A opet ćete pročitati tekstove u kojima ljudi iskreno kažu da je Božić prilično stresno doba godine. Jeste. Samo se kod nas to multiplicira. Jer imamo dva Božića, pa dve nove godine, pa krsne slave… Ako mi nešto od ovog ne slavimo, znamo barem jednu osobu koja slavi i kod koje ćemo otići na slavu ili drugi Božić. A obe nove godine zajedno proslaviti.
A šta nam je glavni izvor stresa za ove praznike? Pa, ključna rečenica bi bila: NEMAM DOVOLJNO ZA PRAZNIKE. Nemam dovoljno para za sve što mi treba. A mogli bismo dodati, kako se rapidno ljudi sele – da nemamo dovoljno ni prijatelja, da nam nedostaju dragi ljudi, deca, roditelji. Ničeg dovoljno nema za praznike.
Treba li veći stres od nemanja?
Hajde da se prvo pozabavimo šta mi to mislimo da nemamo.
Nemam dovoljno novca – za kupovinu, da kupim najbolje za svoje najdraže.
Nemam dovoljno vremena da uradim sve što treba da bi praznici bili savršeni.
Nemam dovoljno vremena za sve što moram da uradim…
Nemam dovoljno.
Praznici će propasti. A za to ću ja biti kriva.
Bolje i da ne slavim.
Kako sebi nabiti osećaj krivice
Pročitajte još jednom šta to nemamo. Nije li to idealan put do krivice? Pogrešna uverenja koja smo poneli iz svog doma. Pogrešna uverenja koja nam nameću filmovi u kojima uvek svega ima, ispod jelke su najskuplji pokloni, a porodica se danima sprema na put ne bi li stigla na drugi kraj planete samo da budu zajedno.
Ne bi ti filmovi imali toliku prođu da tema nesavršenstva nije univerzalna. Svako od nas dok gleda navija da se prevaziđu teškoće i da junaci uspeju u svojoj nameri. I da mi na kraju pustimo koju suzu kada se na kraju svi izljube, razmene poklone a sunce novog dana se promalja iza snegom zavejane planine. Idila.
Nakon toga, mi se osećamo još inferiornije
Jer, oni su opet uspeli, i pored toga što su gubili poslove, svađali se, mrgodili se 364 dana – a onda u tom jednom doživeše čaroliju. A mi… nismo uspeli. Kad god to pomislite – setite se – to je samo film. Šećerna vodica. Zaustavite negativnu kampanju koju naš um vodi protiv nas samih. Da nismo dobri, da nismo sposobni, da se nismo dovoljno potrudili. Naš unutrašnji monolog nije nam ni od kakve koristi. Jer nema goreg kritičara i nema osobe koja od nas više očekuje od nas samih. A za čije dobro?
Ni za čije. Prvo, duh praznika jeste upravo u tome da budemo zajedno. Sve ostalo je manje važno. Ne nasedajmo na reklame koje nam nabijaju osećaj krivice – pozivajući nas da dignemo kredit ne bismo li obradovali svoje najmilije. Da pozajmimo novce da bismo spremili slavlje. Da dugujemo i tugujemo sve ostale dane u godini zbog jednog dana (u našem slučaju nekoliko prazničnih dana).
Visoki standardi – duboko razočaranje
Kada sebi postavimo visoke standarde – nerealno visoke – mi smo u startu napravili autosabotažu. Kao da volimo da pravimo žrtvu od sebe, da budemo nesrećni i da se iznova i iznova posipamo pepelom. Da sam, trebalo je, mogla sam, nisam stigla… JER NISAM IMALA…
Tako smo naučeni. To su ta pogrešna uverenja na kojima smo odrastali, slušajući svoje majke, komšinice, tetke. Uverenje da sve mora da bude pod konac jer ako nije, kao ni da se nije desilo. Ili još gore, o tome će da se priča…
Kao prvo – hajde da još jednom ponovimo – čitava caka praznika jeste da duh zajedništva. I da se opustimo. Da se igramo i radujemo. Usput nešto pojedemo. A da opet ne skuvamo toliko da na kraju bacamo, ili upadnemo u još jedan osećaj krivice – da smo se preko praznika ugojili i sada nemamo ni šta da obučemo… 🙂
Caka je da budemo srećni. Da praznike pamtimo po lepoj atmosferi. Malo svečanijoj večeri, uz omiljeni kolač. Pokloni treba da budu simbolični. Jer, ako mi ne opteretimo druge, ni oni neće biti u frci da moraju da nam uzvrate istom merom.
Znači – da nam praznici ne bi bili u znaku krivice, spustimo loptu.
Da nam praznici ne bi prošli u samoprekoru smanjimo očekivanja od sebe samih.
Da ne bismo gunđali i gutali svoje reči – budimo tolerantniji.
Da bismo opušteno uživali sa prijateljima – pustimo da stvari idu svojim tokom.
Ne očekujmo mnogo ni od drugih. Ne tiranišimo okolinu nemogućim misijama.
Ne nabijajmo osećaj krivice onima koji ne mogu za praznik da budu sa nama.
Ne budimo tužni što ne možemo da im ugodimo i da se pobrinemo da im bude „kao nekad“.
Ako mislite da sve to ne možete…
Onda dođite da razgovaramo. Da napravimo plan kako da u sledećoj godini budete prvenstveno NEŽNI PREMA SEBI. Da naučite da može i drugačije, da menjate uverenja. Da otpustite sve ono što je loše u vašim životima. Da prigrlite radost jednostavnosti. Da skinete masku kojom zavaravate druge da ne vide kako vam je zapravo.
Zbog vas se stalno usavršavam i učim. Svako vaše pitanje, svako novo iskustvo jeste stepenik na zajedničkom putu ka srećnom i jednostavnom životu. Pokazalo se da smo našli dobitnu kombinaciju za razgovor i podršku i savetovanje po principu korak po korak. Ne obećavam vam brda i doline. Obećavam vam posvećenost, pažnju, podršku i praćenje napretka. Obećavam da ću i sledeće godine raditi na sebi i na novim znanjima da bih još više mogla da vam dam. Korak po korak. Koračajmo zajedno.
Bahova terapija – podrška Bahovog terapeuta i konzumiranje Bahovih (i ostalih korisnih cvetnih esencija) pomoći će vam da shvatite poentu praznika. A time i čitavog života.
S ljubavlju, Merima
Autor: Merima Aranitović
