Znakovi su svuda oko nas. Neki vidljivi, neki zbunjujući, neki na prvi pogled neprimetni. Vode nas kroz život, svakodnevno signalizirajući da ne promašimo ono bitno skretanje “levo kod Albukerkija”. Na putu koji zovemo život, znakovi imaju boje, mirise, čujemo ih, ali i ne uočimo odmah.
Sunce na istoku – znak da počinje novi dan. Novi izazovi, nove prilike koje ćemo iskoristiti ili odložiti za neki naredni. Neka nova iskustva i razočarenja, utisci koje sumiramo dok dan završava, prvi znaci noći preuzimaju naredne sate.
Prvi sneg, siguran znak da zima stiže, ako se već i nije ušunjala, na neka sporedna vrata, preko reda. Znak da je kraj blizu, ali za kalendarsku godinu, da nam predstoje dani slavlja, veselja, novih želja i očekivanja. Znak da krećemo od početka, ponovo, da iza sebe ostavljamo dogadjaje kao uspomene i da će nam kape kvariti savršene frizure dok hladnoća ne prestane.
Telefon koji zazvoni – znak da neki misli na nas, da nas baš u tom trenutku treba. Zvuk sirene automobila – siguran znak da je neko nervozan zbog gužve, mali crveni čovek na semaforu – znak da stanemo i dobro pogledamo
I tako dan po dan, koračajući putevima koje sami biramo dešava se da “ leptirići u stomaku” promene naš život, dajući nam znak da smo se zaljubili, zbunili ili samo “ poludeli”.
Kadkad desiće se da iznenada nebo sevne i zagrmi, da zasvetli neko čudno svetlo u mrklom mraku, da se reči neke pesme u trenutku poklope sa našim mislima…
Sve su to znakovi pored puta…
Neki će nas usporiti ili zaustaviti, neki naterati da krenemo drugim putevima ili odustanemo. Neki znakovi daće nam vetar u ledja i potvrdu da mislimo i radimo pravu stvar.
I tako je to sa znakovima. Ako ih ne vidimo – osetićemo ih, ako ih ne čujemo, namirisaćemo ih. Oni uočljivi, kao ožiljci na našem telu, siguran su znak da smo živeli i preživeli.
Autor: Jelena Torlaković
