Koliko nam je podrška roditelja tokom odrastanja važna?
Izuzetno je važna.
U prvom redu podrška roditelja; podrška ostalih je svakako dobrodošla, ali ako nam ova prva izostane, ova druga neće nam mnogo značiti.
Zato je ovaj tekst namenjen prvenstveno onima koji su roditelji i/ili onima koji to žele da budu, a onda i svima ostalima koji će se možda pronaći. Sve u svemu, za svakoga od nas je važno da naredne redove imamo u vidu…
Podrška je koren iz kog izranja stablo, a onda i sve grane na njemu; podrška je, na kraju krajeva, i krošnja…kad već govorimo metaforički. Zahvaljujući njoj, podršci, izrastamo u stabilne ljude i bivamo kao stablo – čvrsto ukorenjeni. Stabilno stablo, dakle.
Međutim, kada podrška izostane, prvi vetar koji dune otrese nam lišče, izlomi nam grane i ispresavija nas kao gumenu glistu.
Taj prvi vetar može biti bilo šta sa čim se suočavamo kao deca [u formativnim godinama], onda kao malo stariji, pa još stariji – od osnovne preko srednje škole do fakulteta i kasnijeg života: ocene ili prvo zaljubljivanje, izloženost nasilju bilo kakvom, bilo gde, od strane bilo koga [aktivno ili pasivno], suočavanje sa različitim strahovima, planovi, ideje, želje, snovi koje imamo u perspektivi, raznorazni problemi i izazovi koje ne možemo da izbegnemo [uglavnom zato što su sastavni deo života] i slično.
Roditelji su prvi kojima bismo morali da smemo da kažemo kada nas nešto muči i roditelji su ti koji bi morali da znaju da niti jedan problem sa kojim im dete dođe ne sme biti izložen potcenjivanju, podsmehu, uzimanju zdravo za gotovo, guranju pod tepih i zanemarivanju.
Ovde bih napomenula da isključivo od roditelja i zavisi koliko će dete da im veruje i koliko će, u skladu sa tim, biti spremno da mu se obrati i kaže mu o kakvom se problemu radi.
Čest je slučaj da, pod izgovorom nemanja vremena, roditelji svoju decu uopšte ne poznaju. Ne znaju šta im deca misle – često ih, nažalost, to ni ne zanima jer šta deca znaju, ne znaju s kim im se deca druže, gde se kreću, kakvo je stanje u školi, šta se u istoj uči, ne znaju šta im deca rade u slobodno vreme, ne znaju šta deca žele, čega se plaše, pojma nemaju šta im se dešava. A onda se nešto desi, dođe do nekakvog problema – negde, sa nekim, zbog nečega, i eto frke. Često tada bude kasno da se popravi ono što nije ni moralo da se pokvari…ali, i cvet kad ga ne zalivamo, uvene.
Ukoliko roditelji, jedan ili oba, na neku grešku, lošu ocenu, prvog dečka ili devojku, prvi seks, prvo ovo ili ono, odreaguju nekontrolisano, agresivno, osuđivački, potcenjivački, ako su nezainteresovani, ne treba da se čude ako deca počnu da ih lažu, da uopšte ne razgovaraju s njima o bilo kojoj temi, ako im ne veruju, ako se u njima stvori otpor ili negativno uverenje, ako ih ne poštuju i na ovo ću se kratko posebno osvrnuti:
Poštovanje se zaslužuje i nije bogomdano! Ukoliko roditelj ne poštuje svoje dete, zašto očekuje da dete poštuje njega?
Zato što ga je napravio? Nemojte da se zavaravamo i da živimo u pećini. Dete je roditelju uvek dete, ali to dete je čovek, misaono biće koje ima svoj integritet, svoj karakter, svoje mišljenje, svoj vrednosni sistem, svoje emocije, svoje sreće i tuge, svoje strahove i sve ono što je svojstveno svakom ljudskom biću, od prvog do poslednjeg koje se rodilo u ovom svemiru.
I šta uopšte podrazumevamo pod poštovanjem?
O tome neka svako od nas ponaosob razmisli…
Jasno je da mora da postoji određeni autoritet, ali mudar autoritet, ne onaj koji udara šakom o sto i preti dok si pod mojim krovom, ima da bude kako ja kažem! Mudar autoritet izgrađen je na temeljima kvalitetnog razgovora sa decom. Roditelji koji znaju da razgovaraju sa decom, oni su koji od dece prave kvalitetne ljude koji će, pak, vođeni primerom iz primarne porodice, i sami znati da od svoje dece naprave kvalitetne ljude.
Kvalitetan razgovor podrazumeva, inače – pa i u ovom slučaju, da i jedna i druga strana imaju prostor i priliku da kažu šta misle i kako se osećaju, da i jedna i druga strana kažu šta im eventualno smeta i šta bi voleli da bude drugačije; međusobno poverenje i uvažavanje su ključni. Ukoliko se roditelj na dete nervozno izviče svaki put kad mu se ovo obrati, pa šta očekuje da će da se desi?
Da će dete da mu veruje? Da će i svaki sledeći put da doleti da mu ispriča šta mu se desilo, gde je bilo, šta je videlo, kakvu je ocenu dobilo. Sasvim sigurno neće, ali će zato da se okrene nekome od koga će da dobije i podršku i poverenje.
To je poseban teren koji može biti izuzetno klizav…i opasan. Ukratko: na tom terenu ima mnogo zloupotreba i manipulacija; sektno delovanje je sveprisutno, i dete toga može biti svesno, ali u većini slučajeva nije i ne zna da je izmanipulisano – trebala mu je podrška koju je negde tamo, na nekoj pogrešnoj strani od nekih pogrešnih ljudi, dobilo s obzirom da je u kući podrška izostala. Obratite pažnju…dok ne bude kasno.
Umnogome greši roditelj koji nema poverenja u svoje dete, a pritom očekuje da mu dete veruje. Pa zašto bi vam, dragi roditelji, dete verovalo? Čime ste to zaslužili? Budite iskreni prema sebi…
Sve ovo napisano do sada nikako ne znači da detetu treba i sme sve da bude dozvoljeno; to je drugi ekstrem, a ekstrem kao ekstrem – uglavnom nije dobar.
Sve u svemu, od razgovora i pravilno postavljenih smernica sve počinje. Nivo samopouzdanja, samovrednovanja, samopoštovanja, sigurnosti, čitav sistem uverenja porađa se iz toga. Zato, ukoliko vam dete dođe sa nekom, na primer, idejom, razgovarajte s njim o toj ideji!
Opservirajte kako dete razmišlja, zapitkujte ga, dajte mu do znanja da ste zainteresovani za to što vam govori i uvažite to što od njega čujete. Tako ćete i vi biti u situaciji da mu iskažete svoje mišljenje koje može biti suprotno ili drugačije, ali sve to vodi boljem međusobnom poznavanju.
I da se za kraj vratim na početak: ukoliko podrška roditelja u osetljivim dečijim godinama izostane, u godinama koje slede će isto to dete, koje je u međuvremenu postalo odrastao čovek, morati da plaća terapiju kako bi pokušalo da u sebi izgradi ono što je u startu bilo srušeno…onomad, kad je trebalo da niče.
„Otac mi je dao najbolji poklon koji dete može da dobije…verovao je u mene.“
[Jim Valvano]
Autor: Anita Šipić
