More nikada nije konstantno mirno – talasi uvek dođu, pre ili kasnije…
Ništa u prirodi nije statično, nepromenljivo. Sve se menja, svaki sekund, svaki čas…
Ipak, u ljudskom razmišljanju postoji neka konstanta u vidu potrebe za održanjem trajne harmonije, sigurnosti, mira za kojim svakog dana sve više vapimo.
Zašto nam taj mir tako lako isklizne? Zašto nam je toliko potreban? Šta, zapravo, znači mir i kako se do njega dolazi?
Celokupno ljudsko kretanje podrazumeva „nemir“. Kako biste osetili benefite kupanja često morate da uđete u hladnu vodu, iako vam to ne deluje kao dobra ideja u početku.
To znači da ništa nije crno-belo. Zapravo, hladna voda je hladna jer ste vi topli i telo nije naviknuto ili dovoljno „zagrejano“. Kasnije, celo poimanje hladnoće i ulaska u hladnu vodu potpuno se menja. Često koristim ovu metaforu u radu sa klijentima, sa ciljem da shvate izbegavajući odnos koji su izgradili prema životnim „preprekama“.
Šta se dešava kod „budnih“ bića koja, za razliku od ostalih, prate svoj razvoj?
Kod njih postoji svesnost da je korisno da se bude u „neprijatnoj“ zoni, jer nema prevelike razlike. To je takođe i zona prijatnosti i novog komfora.
Slično je i sa nemirima: ako se bojite bilo kakvog konflikta ili ispadanja iz zone mira, rizikujete da stvorite trajni nemir, koji spolja nije toliko vidljiv, ali unutar vas su stalne borbe da potisnete svet koji vas muči. Vi imate razne odbrane: bežite u posao, alkohol, izolaciju; živite neki život, ali u dubini duše znate da on nije potpun.
„Sposobnost da se prihvate i istraže nemiri kao deo egzistencije je umeće koje se stiče i razvija“.
Radeći sa klijentima, često uviđam strah od mogućeg konflikta u partnerskom odnosu, koji sprečava mogućnost za optimalni razvoj oba partnera.
S jedne strane, imamo one koji stalno eksponiraju taj nemir u vezi i često je time nepotrebno zagađuju. S druge strane, neki partneri, samim odsustvom izražavanja svojih nemira, rade sličnu stvar – oni svoje nemire duboko potiskuju i tako opterećuju vezu.
Jer, vezi je potrebna iskrenost, autentičnost i „zdravi“ nemir. Nemojte da mislite da je sva napetost loša. Postoje situacije kada je ona preko potrebna i veoma razvojna, čak i po cenu jakog konflikta. To dolazi kao otrežnjenje za obe strane i otvara mogućnost dubljeg upoznavanja. U tome i jeste caka, jer prava ljubav i seksualnost ne mogu da cvetaju u „zatvorenom prostoru“.
I ljubavi i seksu su potrebni uslovi, a do njih se često stiže kroz nemire koje ne volimo, ali zašto bismo više voleli mirno more od onog koje talasa? Zar nije lepota biti deo obe pojave i posmatrati ih kao celinu?
Jedino je bitno da odaberemo način, da se ne svađamo prljavo, vulgarno, primitivno, niti prečesto.
Džon Gotman, veliki istraživač na polju ljubavnog i bračnog života, sažeo je to na sledeći način: „Amateri će drugačije reagovati u svađi. Oni će reći: ’Kasniš! Šta s tobom nije u redu? Isti/a si kao tvoja mama.’ Majstori će reći: ’Žao mi je što te kritikujem zbog kašnjenja i znam da nisi ti kriv/a, ali zaista me nervira to što ponovo kasniš.’“
Srećni parovi se takođe svađaju, ali odnos nije na „krv i nož“, nego i dalje ima puno ljubavi u njima, a često ubace i neku šalu tokom konflikta kako bi održali povezanost.
Neki ljudi konflikte doživljavaju tragično jer vide samo njihovu lošu stranu, ali treba biti budan i dozvoliti da se oni ponekad dešavaju jer će se veza tako osvežiti i razmrdati, baš kao što i talasi daju posebnu živost prelepom moru.
Autor: Josif Fidanovski
