Živimo u svetu obilja informacija. Nabrajanje, prepričavanje, dodavanje. Komunikacija je brza, kratka, često plitka i konfuzna. I onda pitanje: Kako si se proveo/provela, koje zahteva duži, iskreniji i kompleksniji odgovor, bude potvrđeno jednom rečju: dobro, onako, lepo. Opisivanje nestaje iz naše komunikacije. Zato što zahteva koncentraciju, vreme, volju; zahteva da zastanemo, razmislimo, promišljamo. Usporimo.
Opisivanje je prilično neomiljena aktivnost. U školi, teme za pismeni zadatak, koje se baziraju na opisima, nisu popularne kao one gde se zahteva naracija. Opisivanje se shvata kao dosadno i zamorno, jer zahteva posvećenost, maštovitost i bogat rečnik.
Međutim, opisi su veoma važni, jer možemo, kao u retko kojoj usmenoj ili pisanoj formi, da nešto objasnimo na svoj način koristeći najrazličitija jezička sredstva. Opisi (portret, pejzaž) predstavljaju varijantne načine izražavanja – isti predeo, lik, predmet možemo opisati na neverovatno veliki broj načina. Veoma je važno da se prepozna značaj opisa u komunikaciji; dugoročno gledano, kad budu videla od nas, i naša deca će učiti da zastanu, razmisle, odaberu svoj izraz i prepoznaju svet kroz opis. Varijantnost opisa je pravo bogatstvo. Sa što raznolikijim jezičkim konstrukcijama pokušamo da opišemo nešto, mi:
– razvijamo maštovitost i kreativnost,
– postajemo svesniji okruženja,
– utiremo put za lakše uobličavanje nekih sledećih opisa.
Izdvojićemo neke vrste opisa na osnovu kojih se mogu kod deteta pratiti načini na koje sagledava svet i kako pokušava da ga objasni i razume. Opis može biti objektivan, sugestivan, komparativan, asocijativan.
– Objektivan opis se zasniva na trenutnom opažanju i što vernijem prenošenju. Dete se trudi da opiše tačno ono što vidi tražeći što pogodnije izraze.
– Kod sugestivnog opisa dodaju se lični utisci, opis se poetizuje, vidljivija je upotreba mašte, obično se opisuju samo delovi celine, oni koji se dopadaju detetu ili koji izazivaju emociju.
– Pri komparativnom opisivanju dete poredi datu sliku sa nekom ranijom koju je videlo, tako da opis liči više na taj prethodni utisak ili su pomešana dva opisa, aktuelni i stari.
– U asocijativnom opisu trenutna slika asocira dete na nešto drugo što se po obliku, boji ili kompoziciji poklapa. Npr. drvo u šumi asocira oblikom na pečurku. Neretko dete započinje opis svoje asocijacije, a ne trenutne slike.
Jezičke igre koje razvijaju moć zapažanja, zaključivanja i opisivanja:
1. Opiši mesto, opiši sliku
Opisivanje se uči. U igri ili šetnji roditelj može da zamoli dete da opiše neki interesantan predeo, ulicu, neku sliku (u muzeju, na telefonu, u televizijskoj emisiji).
2. Predstavi se
Predložite detetu igru predstavljanja. Neka predstavi sebe u nekoliko rečenica. Ako ne zna kako, predstavite se prvi. Podržite ga da ispriča nešto o sebi. Redosled nije važan i način nije važan – o sebi možete ispevati i pesmicu. Motivišite dete pitanjima: ko sam ja, šta volim da radim, sa kim se rado igram ili razgovaram, koje slikovnice/knjige čitam, šta baš ne volim… Dete treba da bude svesno svojih interesovanja, potreba, ljudi koji ga okružuju. Svest o sebi svest je i o drugom.
3. Opiši…
Opiši omiljenu igračku (za mlađu decu) ili Portret druga/drugarice (za stariju decu).
Opisati nije samo uočiti, već i postati svesniji svega što nas okružuje. Podstičite decu da opisuju što češće, vremenom će se njihova sposobnost zapažanja i izražavanja znatno poboljšavati. Pratite kako dete opisuje, to mogu biti dragoceni uvidi u bogatstvo njegovog unutrašnjeg sveta.
Autor: Danijela Janković
