Pozitivno isprovocirana nekim pričama, rešila sam da se opet pozabavim temom koju smatram važnom.
I počeću tu temu evo ovako:
bavim se coachingom.
To zvanje imam.
Međutim, pošto zvanjima u današnjem obezvređenom svetu pridajem nula posto pažnje i značaja, ni to svoje zvanje ne ističem na sva zvona. Ništa mi to ne znači, uglavnom zato što sam čovek od suštine, a ne od forme.
Štaviše, ograđujem se od svega onoga što ljudi dovode u vezu sa coachingom. A nije da to rade neosnovano, moram da priznam. Slušam i ja s vremena na vreme ljude iz različitih oblasti, dolazim i u kontakt sa njima, koji su se tokom svojih karijera susretali sa različitim zloupotrebama i coachinga i psihlogije.
I psihijatrije, u krajnjoj liniji. I ja sam se susretala sa istim tim – i kao posmatrač i kao aktivni i neposredni učesnik. Raznorazni mentori, učitelji, motivatori, inspiratori, raspućini, lovci na lovu, usijane glave i pokondireni nosevi, egotriperi i egomanijaci golim okom vidljivi iz svemira a u svojoj suštini besmisleni i šuplji.
Čast izuzecima, ima ih.
Međutim, njihov problem sa mnom je prilikom svakom takvog susreta bio što sam ja sa sobom uvek nosila glavu, pa nisu mogli da mi prodaju ni priču ni maglu…bar ne uvek. Ima stvari koje sam i ja popasla, ali samo po jednom. Drugi put se na tu livadu sasvim sigurno nikada više nisam vratila. Niti ću.
Šta svi ti spektakl-majstori rade?
Prodaju spektakl: video-bimove, fore koje to nisu, lažne osmehe i zagrljaje, fotografije jer ako se to ne ovekoveči – nije se ni desilo, neki ritam sa zvučnika koji urlaju na početku svakog jednočasovnog ili dužeg obraćanja svih tih kraljeva univerzuma i sveznalica a sve sa ciljem da se ritmom skrene pažnja s onoga što sledi.
A šta sledi?
Jedno veliko ništa.
Prevrtanje pet rečenica na sedamdeset načina. Znam to i prepoznajem zato što sam tu „tehniku“ i sama primenjivala tokom studiranja kad me profesor nešto pita na ispitu, a ja nisam sigurna ni šta me pita, ni da li znam odgovor pa se dovijam na sve načine koji su mi na raspolaganju; pošto osmeh ne upali baš kod svakog, onda – šta ću, počnem da blefiram pa jednu rečenicu izgovorim na deset različitih načina a zapravo time ništa živo ne kažem.
Položim ja ispit, ali da me neko pita da ponovim šta sam rekla, pojma ne bih imala. E pa isto to rade i spektakl-majstori-motivatori-foliranti: blefiraju.
Čim im neko postavi neko, bilo kakvo pitanje izvan okvira koji su postavili za tih sat vremena ničega, panično skrenu pažnju s pitanja na da znate šta mi se desilo jutros foru.
Nikada više ne pogledaju u vas, a ako vide da im se posle predavanja približavate – hvataju bežaniju, momentalni zapalinski.
Postavljači pitanja nisu dobrodošli.
Jer niste vi otišli na predavanje ili seminar da biste postavljali pitanja nego da biste klimali glavom.
Kažem još jednom: ima izuzetaka. Nisu svi isti, ali do tih koji nisu isti treba stići u celom jednom atlantiku istih, nacerekanih, nakinđurenih i lažnih istih. To je malo problematično…znati odvojiti žito od kukolja.
Pa koliko mi se samo puta desilo da dobijem poruku ili da me klijenti pitaju „šta da radim, idem na sve te seminare i što više idem – sve mi je manje jasno šta da radim!“
Nosi glavu sa sobom, uvek glasi moj odgovor. Slušaj, gledaj, razmišljaj.
Nema, gospodo, instant rešenja. Nikada. Baš nikada. I ono što možda izgleda kao instant rešenje, nije instant rešenje – trebalo mu je vremena da se otelotvori kao „instant“ rešenje. Sve te priče mantraj, vizualizuj, nema od toga ’leba, ne ide to tako. Pisala sam već jednom na tu temu i rekla da sve to može da dovede do ozbiljne anksioznosti, do stresa, do depresije na kraju krajeva. Mantraš, vizualizuješ, radiš sve što su ti bogomdani „učitelji“ rekli da radiš, ali ništa se ne dešava, ne pali. Pa ne pali i neće ni da upali. Jer taj mehanizam ne funkcioniše na taj način. Sve što može da se desi jeste da upadnete u bunar pun nekih pogrešnih slika koje ste stvorili o sebi, a na osnovu „naučenog“ kod nekog priučenog.
Ono što je važno da kažem, izuzetno važno, jeste sledeće i zato obratite posebnu pažnju na narednih nekoliko pasusa…
To što neko u ordinaciji, kancelariji, učionici, amfiteatru, dnevnoj sobi, na radnom stolu ili bilo gde drugde ima sedamsto diploma, ne mora da znači ni da vas sluša kad mu govorite a ni da je u tome čime se bavi stručan. Dakle, gde god da krenete – glavu sa sobom ponesite. Postavljajte pitanja, slušajte odgovore, razmišljajte o svemu što čujete i vidite i obratite pažnju sa čim se od svega toga vi lično slažete, šta za vas od svega toga ima smisla a šta nema. Ono što vam odgovara usvojite, integrišite, primenite, probajte ali ne možete, valjda, sa svim živim što čujete i vidite da se složite? Ako se sa svim slažete, onda je to opet prostor za samopreispitivanje: gde je tu vaš stav, vaše mišljenje, vaš integritet…gde ste tu vi?
Važno je, dakle, da znate da nije svaki coach – dobar coach, da nije svaki psiholog – dobar psiholog, da nije svaki psihijatar – dobar psihijatar, baš kao što ni burek nije dobar u baš svakoj pekari. Ima par pekara u gradu u kojima valja…
Povezivanje sa terapeutom, coachem, sa bilo kim kome ste se obratili je presudno, ali pazite da se u tom povezivanju ne povežete tako da vas taj neko veže bez mogućnosti odvezivanja. Nije svaka namera dobra i to često ponavljam, a isprovocirana onim aksiomom da se iza svakog ponašanja krije dobra namera. Ne krije se iza svakog ponašanja dobra namera! Aksiom je po svojoj prirodi „tolerantan“ – u njega verujemo ili ne verujemo, ali pazite u šta verujete. Preispitujte, sumnjajte, zapitkujte…jer sve to smete. Naročito onda kada za to date ozbiljnu lovu. Mada, uložena lova – koja nije mala, ipak je manja od opasnosti indoktrinacije i ozbiljnog skretanja sa koloseka.
Da ne bi bilo neke zabune, terapija je sjajna stvar. I to u 21. veku ne bi trebalo da bude taboo, iako kod nas još uvek jeste, ali tako nam je to – kod nas se po pravilu prvo prime pelceri korova pa trista godina kasnije možda nikne i neki lotos iz baruštine gluposti, gadosti, boleština, zatucanosti i svega ostalog. No, ako imate potrebu i/ili priliku da idete na terapiju – kažem priliku, s obzirom da to zadovoljstvo nije uvek jeftino, idite. Ali kad već plaćate, onda obratite pažnju šta plaćate. I šta hoćete i šta dobijate.
Nije dovoljno da postoji samo zvanje ovoga ili onoga, titula, prefiks, mora da postoji još nešto iza tog zvanja. To je najlakše dobiti – papir neki na kom piše šta ste. Ali taj papir je vrlo često samo forma. Od suštine nema ni s. Zato je važno da kada neko odluči da se bavi ljudima kao što to rade oni koji imaju zvanje psihologa, psihijatra, coacha [ponovila sam to deset puta i dosadna sam, znam], da tome pristupe kako treba s jednom boldovanom napomenom na pameti: čoveku se pristupa kao čoveku. Čovek nije testo od koga se pravi kroasan pa da nema veze na šta će taj kroasan da liči i da li će da bude gnjecav, neslan ili preslan. Čovek je po svojoj suštini suptilno biće. I to je sve što ću da kažem na tu temu.
“Kraljevi su svoje krune i svoja žezla ostavili ovde, i heroji svoja oružja.
No, najveći duhovi među njima, koji su sjaj izlivali iz sebe a nisu ga dobili spolja,
oni svoju veličinu nose sa sobom.”
[Artur Šopenhauer, sa šesnaest godina u Vestminsterskoj opatiji]
Autor: Anita Šipić
