Definicija obećanja:
Pružanje nade nekome, uveravati nekoga da će se nešto dogoditi, ispuniti. Da li je izgovorena reč “ pružanje nade nekome “ ili obaveza? Da li je dovoljno uveravati nekoga da će se nešto dogoditi, ispuniti ili je potrebno nešto više?
Svako od nas u jednom danu izgovori hiljade reči. Neke od njih zadržimo samo za sebe, većinu razmenimo sa drugim ljudima. Ozbiljne, šaljive, ponekad uvredljive, citirane, izmišljene, one koje se brzo zaborave i one koje neko zapamti!
Te koje se pamte imaju poseban zvuk, nekada čak i miris. Imaju jačinu i težinu… Za onoga ko ih pamti. Za onoga ko ih je izgovorio nije baš uvek tako.
Izgovorene reči, one koje sa sobom nose odgovornost, uverenje da će se nešto dogoditi… obećanje.
Obećanje je obaveza svakog onog ko je nekome pružio nadu da sigurno stane iza svojih reči.
Jer upravo takve reči govore o onome ko ih je izgovorio, čine čoveka…
Čoveka ili osobu laku na rečima. Preterujem li ja kada očekujem, citiram onu narodnu:
“Čovek se drži za reč, a vo za rogove.” ?
Ili je realnost u onoj drugoj narodnoj: “ Obećanje ludom radovanje.” ?
Negde između je čitav jedan svet. U tom svetu su naša očekivanja, način na koga smo nekoga slušali dok je pričao, način na koji je neko pričao dok smo ga slušali.
Šta smo čuli, ko je osoba sa kojom razgovaramo, gde se u tom trenutku nalazimo, koliko nam je uopšte bitan taj razgovor…
Dakle: Sve što čujemo dok sa nekim razgovaramo su reči. Te reči nam mogu biti zanimljive i prihvatljive. U odnosu na to šta očekujemo od tog razgovora, reči će imati težinu, nositi sa sobom dozu odgovornosti.
Ko je osoba sa kojom razgovaramo? Baš od ovog detalja zavisi da li te reči slobodno možete da svrstate u “obećanje” uvereni da će se dogoditi, ostvariti na način kako je i rečeno, baš onako kako ste i očekivali!?!
Da li smo se razumeli?
Nije svaka reč obećanje, Nije svako “obećanje” obaveza.
Nije baš svako dobar sagovornik, kao što i naša očekivanja treba da imaju granice.
Autor: Jelena Torlaković
