Em me nema da pišem mesecima, em sad kad sam konačno rešila da nažvrljam nešto – izaberem temu kojom se verovatno niko nikad nije bavio. Možda je malo bizarna, al’ možda i nije. Možda je jednostavno neophodna…iz više razloga. Možda bi se neko da je na mom mestu i autocenzurisao, ali ja neću da se autocenzurišem. Jer na mom mestu sam ja. Vi koji tekst budete čitali, procenite sami da li vam napisano, ili bar nešto od toga, ima smisla.
Naime, živim u blizini Novog groblja; iako nije važno koje je groblje u pitanju, važno je da je groblje. Pošto sam “profesionalni šetač”, da se opet poslužim rečima omiljenog mi Mome Kapora, kroz isto to Novo groblje vrlo često “presečem” put od tačke s koje krećem do tačke na koju sam krenula. Groblje ima nekoliko ulaza, jedan glavni – dole iz Ruzveltove, i nekoliko sporednih od kojih su, pak, ostala samo dva, svi ostali su iz nekog razloga zatvoreni. Zašto su ulazi u groblje uopšte važni? E pa evo zašto…
Ulazim jednog dana, sad skoro, na groblje i op – snimim razne neke obaveštajne table koje su posađene kod svakog ulaza pa i kod ovog. Tu su oduvek, ali sam ih ja tek tad primetila i o onome na njima napisanom počela da razmišljam. I razmišljam, dakle, ovako…
Na najvećoj tabli ispisano je šta je sve na groblju zabranjeno:
- zabranjen ulaz rolerima, biciklima, motociklima, skejtbordovima i električnim trotinetima;
- zabranjeno uvođenje kućnih ljubimaca;
- zabranjeno bacanje smeća van obeleženih kanti i korpi;
- zabranjeno naslanjati se i penjati se na spomenike.
I sve je to u redu. Ništa tu nije sporno, bar na prvi pogled. Mrtvi treba da počivaju u miru. Pošto su mrtvi. I ne znaju da su mrtvi – pošto su mrtvi. Imaju pravo da počivaju u miru i da im tuđi psi ne zapišavaju grob. Al’ ne znam šta ćemo s kerovima kojima je dozvoljen ulaz u restorane u kojima se jede. Na groblje ne smeju, ali u kafić i restoran da svojim dlakama začine salatu i kafu, e to može. To je onako nekako baš pet friendly, politički korektno.
Da se razumemo, nemam ništa protiv životinja, ali imam protiv izjednačavanja životinje i čoveka. Bar ja sebe ne želim da izjednačavam sa životinjom, bilo kojom. Ako ikada počnem da se linjam, da se rikom oglašavam i da lajem na pun mesec, da ne kažem nešto drugo, onda ću videti kako ću sebe da doživljavam. Za sada stvari stoje tako da ne želim da bilo čiji ker zapišava fotelju kafića na kojoj ću posle ja, ili bilo ko drugi, da sedim. Stvari tako stoje.
To je sada u trendu, to – da se vlasnici pasa i ostalih životinjskih vrsta s istima ližu, da spavaju u istom krevetu, da jedu iz istog tanjira, da jedno drugom vade krpelje, da se zajedno kupaju, da zajedno laju…da. Da zajedno laju. Jer osim što laju psi po stanovima, laju i vlasnici istih na komšije koji bi, eto, možda hteli i da spavaju – na miru. E ali, ne može. Nema spavanja. Neka idu na groblje da spavaju na miru! Jer tamo tih problema nema, tamo je tišinčina jer je, je l’ te, zabranjeno uvođenje kućnih ljubimaca. Komšija, naspavaćeš se kad umreš!
Neko bi rekao “to je moj stan, imam prava da u njemu držim i aždaju ako želim!” Imaš prava, al’ na livadi…u stambenoj zgradi ne živiš sam i možeš da budeš siguran da onom ko ti lepo i ljubazno kaže da mu celodnevno i celonoćno lajanje smeta, lajanje stvarno smeta.
Neću da ulazim u to kako je životinjama koje su primorane da trče od zida do zida jer, kao što mi ljudi nismo “projektovani” da živimo u kavezu, ni životinje nisu “projektovane” da žive na šestom spratu u stanu od 30 kvadratnih metara, bez terase. Još jednom – nemam ništa protiv životinja, ali nemojte da se izjednačavamo.
Izgleda da je luksuz 21. veka mir. I tišina. Tišinčina. Toga je sve manje. Na stranu glasovi u glavi, oni glasovi koji nas onesposobljavaju da sastavimo tri sata sna bez prekida – čak i onda kada u blizini nemamo ni kerove ni koševe u parku ispred prozora, to je posebna tema, ali de facto je buđenje u tišini, uz ptičice, nemoguće. To izgleda više ne postoji. Bar ne u ovom životu, dok smo živi. Kad umremo, ni tišinu ni ptičice više ne čujemo, ali nema veze – to nam je na groblju omogućeno.
To nam je, valjda, nagrada za nemiran i stresan život. Tada možemo da počivamo na miru. Mi, ili ono što je ona nas ostalo. Kosti, dakle. Ili pepeo. Materija neka.
Ali dok smo živi, e tada nemamo prava ni na kakav glas pobune, može po mozgu da nam skače ko i kako hoće. I gospode moj mili bože, ne znam da l’ je iko ikada razmišljao o svemu ovome ali eto, ne mogu a da ne primetim taj neverovatni paradoks.
Bizarnu sam temu izabrala, jesam, isprovocirana nepodnošljivom bukom koja nas sve izluđuje i svojevrsnim licemerjem koje, suštinski, i jeste tema.
To je isto kao ono o pokojniku sve najbolje. Ljudi se dok su živi sve manje međusobno podnose, pljuju se, ogovaraju, podmeću se noge i nagazne mine, zabadaju se sablje u leđa ali kad umre neprijatelj koga smo mrzeli dok je bio živ – i on nas i mi njega, e onda o pokojniku sve najbolje!
Pakao.
Potraga za malo mira i tišine i jeste jedan od razloga zašto često idem kroz groblje, osim što mi je to prečica. Jer stvarno, jeste mirno i tiho, nema ni saobraćaja, nema gužve, nema dece koja vrište, i možda sam ja osobenjak al’ neka sam.
I možda se ovaj tekst mnogima neće dopasti al’ ne mora. Ono što jeste paradoksalno jeste što mi kojimo volimo mir i koji ne volimo da nam neko boksuje mozak i lobanju, jer ni mi to ne radimo drugima, moramo da, da bismo doživeli malo tišine, po tu tišinu idemo tamo gde su oni koji su svoje odživeli.
Da bi psi u zgradi mogli na miru da laju i da bi igrači košarke u parku, okruženom stambenim zgradama, na miru mogli da detoniraju i park i koš i san i zdrav razum onih koji, po milioniti put kažem, žele da žive na miru.
Al’ ne može.
Živećemo kad umremo.
Do sledeće teme, neke vedrije,
pozdravljam vas i budite odlično…
Anita
xoxo
Autor: Anita Šipić
