Svi roditelji se suočavaju sa besom kod dece, jer je bes osećanje, a osećanja su svojstvena ljudima. Kao i odrasli, tako i sva deca osećaju bes. Bes je normalan. I bes nikada nije problem. S druge strane ponašanje izazvano besom, agresivno ponašanje je ono što želimo da menjamo.
Često u komunikaciji sa decom ne pravimo jasnu razliku između besa- osećanja i udaranja ili agresivnih reči- ponašanja izazvanih besom. A to je veoma važno zato što ne želimo da se deca osećaju loše, posramljeno, uplašeno, neadekvatno zbog svojih osećanja.
Kada deci šaljemo poruku da bes nije dobar, da ne treba tako da se osećaju, deca zaključuju da oni nisu dobri, da sa njima nešto nije u redu inače ne bi osećali bes. Iz tog razloga želimo jasno da kažemo deci da je bes normalan, da svi osećamo bes. Takođe je važno da deca znaju su oni dobri unutra, bez obzira na njihovo ponašanje.
To je mesto sa koga ih možemo učiti kontroli agresivnog ponašanja. A ne sa mesta krivice, srama, našeg besa i nestrpljenja.
Kako da učimo decu?
1. Na prvom mestu kroz lični primer.
Kako mi reagujemo u besu, da li vičemo i pretimo ili se smirimo i razgovaramo naknadno? Moramo znati da smo mi prvi učitelji. Ne možemo učiti decu nešto što sami ne primenjujemo.
S druge strane i mi smo ljudi i grešimo.
Ne moramo da budemo savršeni roditelji da bismo učili decu. I nećemo biti savršeni, ali je veoma važno da preuzmemo odgovornost za svoje emocije i svoje ponašanje.
Ono šta možemo da kažemo nakon što mi nismo iskontrolisali svoje emocije je:
“Ponekad je i meni teško da se smirim i regulišem svoje velike emocije. I onda vičem ili pretim. Želim da znaš da to nije tvoja krivica. I da su moje emocije i moje ponašanje moja odgovornost.”
Takođe ako menjamo svoje stare obrasce možemo da budemo iskreni i autentični:
“Znam da sam ranije tebe krivila ili postiđivala, što nije bilo u redu. Sada radim na tome da ostanem smirena i da razgovaram s tobom sa poštovanjem iako sam uznemirena ili ljuta.”
2. Sledeće što je potrebno jeste da učimo decu o emocijama i njihovoj ulozi.
Da im proširimo rečnik osećanja kako bi znali šta se dešava u njima, kako bi znali da prepoznaju svoje unutrašnje iskustvo.
Upoznati ih sa emocijama kao što su razočarenje, tuga, stid, frustracija, strah, jer se ta osećanja često kriju ispod osećanja besa. Na taj način dete može da razume zašto se oseća besno, što će mu pomoći da izrazi bes na drugačiji način.
Šta je potrebno da dete razvije ohrabrujući unutrašnji glas?
3. Upoznati decu sa tehnikama za regulaciju emocija, kao što su duboko disanje, fizičke vežbe, senzorni alati.
U zavisnosti od deteta nekima odgovara i crtanje, muzika, u svakom slučaju važno je da pronađete aktivnost koja dete opušta i smiruje i koju može da primeni u situacijama kada oseća bes.
4. Jasna pravila i granice moraju postojati i ona se odnose na ponašanja kada dete može povrediti sebe, druge ili oštetiti stvari.
Detetu možemo reći “U redu je da budeš besan, ali ti neću dozvoliti da udaraš. Sešću ovde pored tebe i pomoći ti da se opustiš i smiriš. Ovde sam za tebe.”
5. Kada vidimo napredak.
Kada vidimo da je dete uspelo ili pokušalo da koristi neku od tehnika koje smo ga naučili ili kada je izrazilo svoja osećanja i potrebe rečima, naglasimo to. Pokažimo da cenimo trud. Pokažimo da primećujemo da je uradio to iako nije bilo lako.
Učenje veština zahteva vreme i posvećenost.
Bes i intenzivna osećanja naše dece često su neprijatnosti koje remete naš mir i već zauzet raspored. Međutim važnost naše prisutnosti i posvećenosti je nemerljiva. Upoznavanje na svojim osećanjima, rad na regulaciji svojih emocija, a zatim i učenje dece istom su prioritet u današnjem vremenu.
Autor: Vinka Radojković
