Promene. April u Beogradu. Obasjan suncem i pokvašen kapima kiše koja na kratko pokvari raspoloženje.
Satove smo pomerili jedan korak napred, dani su duži, sunce je lepše. Polenska alergija uveliko prisutna, bar kada sam ja u pitanju, jer unaokolo sve već cveta I miriše. Definitivno- stiglo je proleće!
Promenila sam garderobu. Debele jakne i džemperi odloženi do daljnjeg. Promenila sam i osveživač za prostorije. Ovaj sada je cvetniji i nekako laganiji, savršeno se uklapa u aktelno godišnje doba.
Budim se. Raspoložena, za sada i sama sebi nekako lagana. Kakve li promene! Sunce je već zauzelo ceo stan, čuju se ptice i tramvaji sa ulice i po koji komšija iz zgrade. Ustvari, sve je tiho i čudno mirno, ali još je rano. I baš ovako rano donosim odluku da dan provedem na reci. Fantastično!
Brzinsko spremanje od 15 minuta čije su posledice haos u vidu razbacane garderobe po sobi, jer tražila sam baš “onu belu jaknu” koju kao da je progutao orman ove zime i nisam je našla, ali nemam sad vremena, žuriiiimmm!
Moj mačor zbunjeno i uplašeno me gleda dok preskačem patike koje uopšte ne znam odakle se stvoriše i da li sam ih kupila ili mi ih je neko poklonio, ali to sada nije ni bitno, ionako nisu moj današnji izbor za savršen dan na reci. “ Ćao Veseli”- izgovaram i mašem dok izlazim iz stana, a mačor me i dalje gleda potpuno istraumiran.
Dok silazim stepenicama još uvek razmišljam o nestaloj jakni i pokušavam da se setim gde sam parkirala auto.
Vozim se preko Brankovog mosta, konstatujem da nije gužva, a radni je dan. Promenile su se ulice. Automobili sa obe strane, ali nema kolona. Klize ujednačenom brzinom, preko Save i tamo i ovamo. Sava, nekada brže, nekada sporije, ali uvek u istom pravcu sa sobom odnosi jedno po jedno proleće.
Stižem na lokaciju. Na malom drvenom splavu već se okupila “ ekipa” . Čuje se muzika i vazduh miriše na dobro raspoloženje. Osmeh na licu svakoga od nas koji smo , evo već mnogo vremena jedni drugima u životima. I to se ne menja.
Različiti događaji promenili su nam živote. Prilagođavali smo se situacijama i promenama, menjali smo poglede i stavove. Menjali smo mesto i način svakodnevnog, menjali smo ponešto staro za malo nečeg novog. Promenili smo neke navike. Stavljali smo i skidali burme, navikavali se na male ljude koji su nam “upadali “ u život i rasli pored nas. Neki su promenili boju kose, adresu, prezime, posao, kilažu, auto… život za drugačiji život.
I bez obzira koliko se toga promenilo i koliko smo se mi promenili, koliko se dugo nismo videli ili smo na neko vreme izgubili kontakt, uvek se prepoznamo. Prepoznajemo se po osmehu, po zagrljalju, po šalama koje su samo nama smešne, po energiji koja je uvek pozitivna i jaka.
Promene su dobre. Čak i kada nam se ne svidjaju i kada ne prijaju. Menjajući sebe menjamo i svet oko sebe, po malo i uvek na dobro. Promenite raspored u dnevnoj sobi ili sedenja za trpezarijskim stolom i već ćete se drugačije osećati.
Promenite jednu lošu naviku za jednu novu, ali dobru i bićete na putu ka zdravijem životu.
Promenite samo jednu lošu i tešku misao u toku dana za jednu običnu, ali onu koja vas u celini ispunjava i gledajte kako se ceo vaš svet menja. I dok menjate sebe i svet oko sebe budite iskreni i isto tako srećni . Ne zaboravite osmeh!
Sutradan uveče, dok su se pahulje snega takmičile sa mrakom ko će pre pokriti beogradske ulice, gledala sam kroz prozor tu trku grickajući prve prolećne jagode.
I april se promenio!
Autor: Jelena Torlaković
