Jedan od načina ishrane koji definitivno postaje sve popularniji je “ Carnivore diet”. Ova ishrana se svodi na konzumaciju mesa, isključivo mesa i samo mesa. Recimo, da je on druga strana ekstrema “ Raw vegan” koji pak podrazumeva konzumaciju isključivo sirovog voća i povrća.
Kao i sve ostale načine ishrane i ovaj sam lično isprobao. Po meni, mesna ishrana ima mnogobrojne benefite i mnogima će pomoći da reše odredjene probleme, naročito one koji su vezani za gastro-intestinalni sistem, ali kod mene se nije pokazala kao idealna opcija. Iako moj način ishrane naginje na “Carnivor” , više mi prija kada uz meso unosim i minimalne količine niskoglikemijskog povrća i (retko) niskoglikemijskog voća.
Protivnici ovog načina ishrane, kao jedan od glavnih argumenata iznose nedovoljne količine vitamina C. Zbog činjenice da je vitamin C veoma važan antioksidant i da igra vitalnu ulogu u stvaranju kolagena i karnitina, navodno, njegov nedostatak može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema.
Takođe, dosta često čujem konstatacije poput “ Ako ne jedem voće, dobiću skorbut”.
S druge strane, za sada, većina onih koji su prihvatili ovu ishranu, i kojima ova ishrana prija, nemaju nikakvih problema, čak i nakon više godina sprovođenja iste.
Zbog toga sam rešio da se, malo više, pozabavim ovom temom i, kao i obično, saznam kako stvari stvarno funkcionišu.
Vitamin C
Vitamin C je moćan antioksidant.
Dr. Linus Pauling verovao je da je on rešenje za sve civilizacijske bolesti. Zajedno sa vitaminom E, on smanjuje oksidaciju lipida, predstavlja kofaktor u mnogim enzimskim reakcijama – uključujući stvaranje kolagena i karnitina.
Njegov nedostatak u organizmu, pod odredjenim okolnostima, može izazvati nastanak skorbuta.
To je ona bolest od koje su stradali silni mornari na brodovima, u vreme Kolumba.
Skorbut
Vitamin C je neophodan za sintezu kolagena. Većina životinja ima mogućnost proizvodnje vitamina C iz glukoze. Ljudi i primati, poput majmuna, izgubili su tu sposobnost pre oko 60 miliona godina. Nedostaje nam enzim (L-gulonolakton oksidaza – GULO) koji je potreban u poslednjem koraku sinteze vitamina C iz glukoze.
Zbog toga moramo da unesemo vitamin C spolja kako bi smo izbegli posledice skorbuta, kao što su umor, slabost, bolesti desni, loše zarastanje rana i potencijalno smrt od infekcije ili krvarenja.
Ako posmatramo pravila evolucije, stvari se ne odbaciju, tako lako, samo zbog toga što više nisu potrebne. Obično se to dešava u cilju stimulisanja određenog poboljšanja ili prednosti. Ovde se postavlja pitanja, kakvo je to poboljšanje koje za rezultati ima gubitak mogućnosti sinteze vitalno važnog vitamina
Zanimljivo je da u isto vreme kada smo izgubili mogućnost sinteze vitamina C gubimo i mogućnost rezgradnje mokraćne kiseline. Naravno, ovo je prouzrokovalo veće nivoe ove kiselina u organizmima primate, što i nije tako loše, jer je mokraćna kiselina, takođe, antioksidant, jači od vitamina C. Smatra se da ovi visoki nivoi objašnjavaju relativno dug životni vek majmuna. Sasvim je moguće, ako ne i sigurno, da povećana mokraćna kiselina preuzima brojne antioksidativne funkcije vitamina C.
Teorija antagonizma glukoza-askorbat (teorija GAA)
Kada posmatramo životinje koje proizvode sopstveni vitamin C, shvatićemo da je proizvodnja manja kada u ishrani nedostaju ugljeni hidrati. Zašto je ovo zanimljivo? Pa zato što ishrana u kojoj nedostaju ugljeni hidrati ukazuje na niži unos vitamina C, što bi opet zahtevalo veću proizvodnju istog unutar organizma. Ipak dešava se suprotno. Što više ugljenih hidrata ( glukoze ) životinja pojede, unos vitamina C, iz ishrane, biće veći. U isto vreme endogena proizvodnja vitamina C u oragnizmu će se takođe povećati.
Ovo nas upućuje na zaključak da su potrebe za vitaminom C mnogo veće kada naš organizam funkcioniše na šećeru, u odnosu na situaciju kada je ishrana siromašna ugljenim hidratima i izvor energije predstavljaju, pretežno, masti.
Smisao celoj priči daje i činjenica da su molekuli vitamina C i glukoze veoma slični. Ustvari oni su skoro identični, i čak koriste iste puteve apsorpcije u ćelije. Zbog toga se direktno međusobno takmiče za ulazak u ćelije, a glukoza, skoro uvek, odnosi pobedu.
Voće i vitamin C
Zašto konzumiranje voća, u svrhu unosa vitamina C, nema skoro mnogo smisla? Možda, određeno voće, sadrži puno vitamina C, ali visok sadržaj šećera sprečava da se vitamin C, u potpunosti, iskoristi.
Ovo je razlog zbog kojeg dijabetičari sa visokim nivoima šećera u krvi imaju veoma slične simptome skorbutu. Glukoza, jednostvano, blokira vitamin C . U stvari, korist vitamina C kod bolesti možda nema nikakve veze sa njegovim antioksidacijskim svojstvima. Visoke doze vitamina C nadoknađuju preopterećenje glukozom i otpornost na insulin, koji su karakteristični za mnoge bolesti savremenog čoveka.
Meso, vitamin C i tikva
Generalno mišljenje navelo bi nas na zaključak da meso ne sadrži vitamin C. Ali varate se, sadrži. U pitanju su male doze, ali ipak postoje. A u nedostatku ugljenih hidrata potrebe organizma za vitaminom C su daleko manje. Količina vitamina C koja je dovoljna da bi se sprečila pojava skorbuta iznosi samo 10 mg na dan , onda kada dijeta sadrži velike količine ugljenih hidrata.
U dijeti sa malo ugljenih hidrata, potrebno je mnogo manje. U ishrani mesoždera, sadržaj mesa u odsustvu ugljenih hidrata stvara okruženje koje ne rezultira skorbutom. Uloga vitamina C kao kofaktora u reakcijama hidroksilacije (prenošenje hidroksilne grupe na aminokiseline lizin i prolin) je ono što pomaže u stvaranju gradivnih blokova kolagena.
Ali meso dolazi „unapred pakovano“ sa hidroksilizinom i hidroksiprolinom – dalje zaobilazeći većinu zahteva za vitaminom C. Iako količina dijetalnog vitamina C, koja se konzumira na mesnoj ishrani, može biti manja u odnosu na biljnu dijetu, sa voćem i povrćem, ova ishrana ima manju potrebu za vitaminom C, zbog njegove veće bioraspoloživosti.
Antioksidativna svojstva vitamina C
Pa dobro, ukoliko nam vitamin C nije potreban, da sprečimo pojavu skorbuta, sigurno su nam potrebne njegove antioksidativne sposobnosti ili … I nije baš tako. Mokraćna kiselina i glutation (prirodni ljudski antioksidanti), sintezovani endogeno od strane našeg organizma, su mnogo moćniji i preuzimaju veći deo uloge koju bi vitamin C imao. Osim toga, u ishrani sa malo ugljenih hidrata, njihova proizvodnja se povećava.
Pored toga, glutation i mokraćna kiselina štede rezerve vitamina C tako što ga recikliraju.
Dali nam je onda uopšte potreban vitamin C? Da potreban je!
Koje količine? To u potpunosti zavisi od načina ishrane. Ako jedete hranu bogatu ugljenim hidratima, potrebno vam je mnogo više vitamina C.
Verovatno da gubitak endogeno sintetizovanog vitamina C nije bio štetan za naše pretke , već im je pružio konkurentsku prednost. Međutim, neusklađenost, između naše trenutne ishrane i ishrane predaka, verovatno je uzrok nedostatka vitamina C, kod modernog čoveka.
Zaključak: naše potrebe za vitaminom C se jedino, precizno, mogu objasniti u kontekstu vrste hrane koju jedemo.
Autor: Miloš Stojaković
