“Jednostavno ne postoji nikakvo opravdanje za bilo šta drugo osim za Ljubav i Razumijevanje.
Cijena koju plaćate dok ste u neskladu suviše je velika.” Abraham
Brak i vanbračna zajednica su aranžman u kome se svako nada da će više dobiti nego izgubiti. Često u radu sa klijentima dođemo do toga da oni izuste: „Josife, kada se sve sabere i oduzme na novi način, opet stoji da je to neki aranžman.“
Ne mogu, a da ne slegnem ramenima, nerado se slažući s tom konstatacijom. Kažem to jer je činjenica, a ne bi trebalo da bude tako.
Naime, svi zamišljamo da je i drugačiji tok moguć, ali prosto nije. Ljubav pre braka ima svoj život jer ima slobodu. U braku se ta sloboda polako, ali sigurno gubi, dan za danom.
Time se gubi i ljubav. Mnogo toga ima na pretek zbog čega ljudi više ne vide ili ne osećaju ljubav u partnerstvu. Ostaju im samo deca kao izvor neke radosti. Ponekad, u najgorim slučajevima – čak ni oni.
Zašto ljubavi dajemo tu formu koja nas posle ubija? Zašto ulazimo u vezu, brak, partnerstvo?
Zato što tražimo neku sigurnost, lepe doživljaje, dostupan seks, prijateljstvo, decu, da nas neko voli… Svega toga uvek ima na početku, ali “košmari“ kreću kasnije, onda kada se desi “život“.
A život nije samo uživanje i zadovoljstvo. On ima i “mračnu stranu“ – svoje probleme. Ništa nije statično, sve se menja iz sekunde u sekundu – to je činjenica i protiv toga ne možemo.
Promenljivost i nekonstantnost su neki od osnovnih postulata od kojih je satkana egzistencija.
Nema garancije da nas partner neće nekim postupkom ili komentarom uvrediti, zloupotrebiti, izmanipulisati. To važi i za našu decu, rođake, prijatelje, kolege, itd.
Dakle, sigurnosti nema, a mi nesvesno (i kulturom stimulisani) tražimo aranžman koji nama odgovara. Odnosno, siguran aranžman s kojim bismo bili zadovoljni.
Neko dobije više, neko manje – tako izgleda ljudima sa strane, a u braku se oboje osećaju oštećeno, bez razumevanja, tolerancije, prihvatanja i dovoljne količine ljubavi.
Ispada da niko nije dobio aranžman koji mu odgovara ili da nije dovoljno zahvalan na onom koji ima.
Moje stanovište jeste da ljudi imaju “sebe“ pre braka, a u braku počinju da gube “sebe“. Moram to malo pojasniti. Svi smo mi pre braka imali bezbroj svesnih i nesvesnih investicija: u školovanje, u ljubav, profesiju, porodicu, u stvari koje su nam bile važne.
Čak i da nismo previše investirali, i to je neka nesvesna investicija u “Ništa“. Ako ste dobro primetili, u braku su uglavnom dve različite osobe, bez obzira na sličnosti koje postoje ili vrednosti koje dele.
Te osobe imaju svoju istoriju razvoja koju neće olako da puste – drže se nje, jer to su “oni“, ono u šta su investirali.
U braku izlaze na površinu sve te stvari, sva ulaganja i s jedne i s druge strane pa, kada su slična i postoji konsenzus, onda ljubav teče slobodnije.
Istok i Zapad
Predstaviću Vam moje sagledavanje različitosti partnera kroz jedan primer, uzimajući samo jedan mali aspekt partnerske veze, a to je ritam življenja.
Možemo te dve osobe predstaviti kao 2 ekstrema: jedan koji je apsolutno pasivan, a drugi apsolutno aktivan u životu (naravno, ne shvatiti ovo bukvalno).
Pasivniji partner traži mir u kući, sporije kretanje, izležavanje, odmore, manje priče, manje istraživanja sebe i drugih ljudi, zatvoreniji pristup življenju.
On može biti predstavnik Istoka. Drugi partner hoće život punim tempom, više aktivnosti, preduzimljivosti. Suočavanja sa raznim situacijama, priče o tome, otvorenosti i deljenja sa drugim ljudima. Dakle, jedan esktrovertni pristup životu. On može biti predstavnik Zapada.
U braku imamo Istok protiv Zapada (češća varijanta), Istok i Zapad (ređa varijanta) ili Istok + Zapad (endemska vrsta). Istok ima neke vrhovne vrednosti – poput meditacije, da bi se spoznala tišina svog bića.
Zapad neguje aktivnost – da bi se spoznala lepršavost života kroz ples, igru, zabavu itd. Ovo je gruba podela, samo da bismo razumeli dublju pozadinu.
Imamo dva sveta na istoj planeti, koja žele bolji aranžman.
Istok da sačuva meditaciju, a Zapad da proširi aktivnost. U braku, kada je aktivnost preterana od strane Zapada, to ugrožava Istok, i obrnuto: kada Istok pretera pasivnošću, onda to smeta Zapadu. “Rešenja“ (ali ne trajna) često dođu kroz potomstvo.
Tada postane manje važno ko je kakav, jer dete je tu. Ali ponovo je tako samo na početku, dok je dete malo i bespomoćno za život. Ubrzo kreće novi front, a to je roditeljstvo, vaspitanje.
Zapad naginje ka ambiciji, ka uspehu, ka konstantnoj realizaciji novih ciljeva, nema vremena za čekanje. Istok pušta da se stvari odvijaju svojim tokom, da vreme odradi svoje.
Kreću novi “ratovi“, pogotovo kada postoje finansijski problemi, nezaposlenost, skučen životni prostor, mešanje od strane matičnih porodica, itd.
Istok i Zapad dele istu planetu, isti životni prostor, ali imaju drugačiji pogled u vezi negovanja, održavanja i razvoja istog. Zapad žuri, Istok miruje.
Primeri iz prakse
Često me klijenti obaveštavaju o nezadovoljstvu koje proizilazi iz toga što partner nije po njihovim merilima – ili nema dovoljno životnosti, energije, rada i discipline u životu ili nema dovoljno mira, stabilnosti, strpljivosti i mirnoće, u zavisnosti od toga da li je klijent predstavnik Zapada ili Istoka.
Uglavnom je Istok taj koji ne želi da prati Zapad jer je tempo sulud. Svaki dan postavljati ciljeve i nakon realizacije ponoviti istu stvar deluje suviše robotizovan. Zapad zaista funkcioniše poput mašine kojoj nema zaustavljanja, osim kada dođe do kvara – bolesti.
Istok preferira drugu dimenziju života, manje žurbe i manje identifikacije sa spoljnim ciljevima i dostignućima.
Oba partnera u braku imaju i jednu i drugu dimenziju (kao što svako od nas ima i muške i ženske hormone, muški i ženski deo psihe – muškarci imaju veću količinu muških, a žene veću količinu ženski aspekata), samo što je jedna izraženija, a posebno u konfliktnim situacijama.
Problemi u braku se javljaju kada se obe strane grčevito drže svoje dimenzije – one u koju su više investirali tokom života.
To kruto držanje često srećemo kroz rečenicu: „Ne dam na sebe“ ili: „Ne zamišljam sebe u takvom braku“.
Nešto što nam je jako važno neko sabotira, nedovoljno uvažava ili želi da nas “ugrozi“ – to je uvek naš partner, glavni i odgovorni krivac za našu nesreću. Ali i naš partner isto tako razmišlja: i mi njemu isto radimo, samo na drugi način.
Želimo da stvari budu po našem ili bar da imamo dobru kalkulaciju ako nije onako kako smo mi zamislili – ali tako ljubav počinje da bledi.
Na samom početku (najčešće) toga nije bilo. Nisu nas zanimale te kalkulacije, išli smo s poverenjem, imali slobodu, bez posebne forme i uloga koje treba da se preuzmu.
Ali, malo po malo, kroz vezu i kretanje, došli smo do forme koja “osigurava“ ljubav. I tu je došlo do pometnje, kroz spoljnu formu smo dobili i unutrašnju, pa su tu i deca, a onda sve postaje još zamršenije.
Zanima me ta unutrašnja forma. Ako smo sebe sagledavali na jedan način, kroz uspehe, postignuća i brži ritam života, onda ćemo smatrati da nas partner, koji ne razmišlja tako, koči da nastavimo kroz različite manifestacije sporosti, lenjosti i “slabosti”.
Ali to samo tako izgleda jer se svaka strana trudi da održi nivo sigurnosti kroz naviku koja je stvorena. Šta ako partner nema suštinski ništa protiv nas već samo smatra drugačije? Pitanje ko je u pravu se često postavlja u braku. Ali to pitanje nije pravo jer nas uvek odvede u ćorsokak.
Kako pomiriti Istok i Zapad?
Bolje bi bilo da vidimo zašto mislimo da je nama potrebno ono što nam je “potrebno“? U prevodu, da li Istok može da pribavlja sigurnost jedino kroz mirnu dimenziju, a Zapad jedino kroz aktivnost ili su mogući drugačiji tokovi?
Ako pretpostavimo da čovek umišlja šta mu treba, onda ćemo lakše razumeti relativnost potrebe da se održi bilo koja dimenzija. Partnerske veze često su ogledalo svakom partneru za mrlje koje nose sa sobom.
Ako pretpostavimo da je Istoku najveća mrlja to što ne koristi življenje kroz aktivnost, a Zapadu što ne koristi kroz tišinu, nije li Zapad mogućnost za razvoj Istoka i obrnuto?
Bez obzira na izbor Vašeg partnera, vi ste dve osobe koje se razlikuju. Držeći se svoje dimenzije: misli, stavova, vrednosti, ideala i uslovljavanja, Vi ne dopuštate da naučite nešto novo što bi Vama bilo od velike koristi.
Istok ima koristi od Zapada, Zapad od Istoka. Vi ste razvili jedan stil pa Vam drugi smeta. A šta ako pustite za trenutak svoj stil i pokušate da plešete kroz partnerov? Nije li to način da se približimo i povežemo?
Uvek je tako na početku veze: želimo da se prilagodimo, uskladimo. Kako se intimnost povećava, svako krene da se boji gubitka “sebe“ jer ovaj drugi može upropastiti sliku koju smo stvorili o nama samima. Bila ona loša ili dobra.
Znači, postoji mogućnost učenja u vezi u našu korist. Međutim postavlja se pitanje šta je potrebno za takav korak i ko će prvi krenuti.
Potrebna je svesnost da je naš unutrašnji svet sastavljen od iluzija: misli, slika, emocija i sećanja za koja mislimo da su naše Ja, ali to je laž.
Istok živi u zabludi isto kao i Zapad. Naše biće je izvan svih konceptualnih poimanja, iza naše ličnosti, iza svega pojavnog, u prevodu: praznina u kojoj se pojavljuje radost (ovo je više “istočnjačka“ dimenzija, ali do nje se teško stiže bez “zapadne“ dimenzije).
Ako tako posmatramo stvari, onda lakše pristupamo drugoj osobi pa dopuštamo da se približimo njoj kroz naše biće. Neuprljani umom koji nas svakodnevno bombarduje. Kada se složimo da je to jedina prava mogućnost u partnerskom odnosu, da bi se obe strane razvijale, onda se postavi pitanje: Ko bi trebalo prvi da krene u tom pravcu?
Svesniji, budniji partner, bez obzira na to da li je predstavnik Istoka ili Zapada. To je razvojni projekat za koji nema garancije da će se druga osoba sa sigurnošću na sličan način otvoriti ka nama: kroz učenje o našoj dimenziji, ne zbog nas, već zbog sebe i celokupnosti življenja.
Ali, ukoliko damo slobodu celom procesu i budemo istrajni (jer će se naš Um konstantno vraćati sa: Nemoj to da radiš, gubiš sebe, ispadaš budala, previše je davanja, žrtvovanja, a šta imaš zauzvrat?), onda se stvari polako mogu menjati na bolje.
Obično druga strana ne ostane imuna na naš iskreni poduhvat. U tome nema ništa lažno, jer nam cilj nije da nam se nešto uzvrati, već da se bolje uskladimo i razumemo. Ako smo razumeli da to može biti put, onda je vredno da probamo.
Još jedan momenat se javlja: zloupotrebe te dobrote ili novog angažovanja, prilagođavanja partneru. Šta ako je partner detinjast, pa sve to zloupotrebi, iskrivi?
Ne bojte se, čak i da je tako. Razvićete to dete kod partnera na drugačiji način – ono će se kretati ka odraslom i nezavisnom življenju, jer mu je konačno data sloboda da se razvija sa poštovanjem, razumevanjem i prihvatanjem njegovog bića.
To ne znači da morate bezuslovno i smesta da sve prihvatite kod partnera. Ovo podrazumeva više svesnost o tome šta i zbog čega prihvatate, kao i svesnost o načinu na koji se izražavate (veoma bitno).
Jer, ako “spavate“, onda nemate poverenja u to “dete“, u partnera i, što je najbitnije, u sebe.
Ljubav nije laka, ali se ona može desiti i dešava se onima koji su spremni da preispitaju sebe, iznova i iznova, i oproste sebi i partneru za sve što se dešavalo u prošlosti.
Ali, na početku su priznanje i uvid da je problem naše lažno ja i, dok njega ne sredimo, uvek ćemo se saplitati na istim stvarima, temama. Izlaz postoji jedino ako mi postanemo svetlost onom drugom. Onda nije važno ko je prvi krenuo jer, samim tim što smo svetlo, egzistencija nam daje mnogo.
Imajte poverenje u svoje srce (pa tek onda u Um) i egzistenciju, u plodove koje oni daju.
Sve drugo nije toliko vredno, ma koliko Vam se značajno činilo. Neka Vam ovo poslednje uvek bude tu, kao podsećanje da mir i ljubav nemaju cenu.
Autor: Josif Fidanovski
