Vođena kroz život sa porivom traganja i spoznavanja sebe i sveta oko sebe, u jednom momentu sam došla do spoznaje da je u suštini izvor svih tzv. problema sa kojim se ljudska vrsta susreće na ovom svetu…izolacija!
Izolacija, kako na ćelijskom nivou tako i na nivou pojedinca.
Duboko verujem da je celularna izolacija ključni, mega razlog i jedina bolest koja postoji na ovoj planeti.
Da pokušamo da pojasnimo i iznesemo neke činjenice…
Naime, ne postoji individualna ćelija jetre, srca,digestivnog trakta itd…već postoje barijere.
Svaka ćelija je povezana sa drugom spojnicama i mrežnim kanalima koje čine jedan inteligentan sistem barijera, odnosno jednu hiperinteligenciju koja je u suštini i sam fenomen života.
Kada dođe do prekida u komunikaciji, dolazi do akumulacije povreda i disfunkcije organizma koji funkcioniše na način da ga održava jedna prelepa simfonija organizacije i rada mase ćelija, bakterija, mitohondrija…jedan pravi pravcati ples vrsta!
Slušanje, odgovaranje, reakcija…ples koji se odvija svake stotinke, neprestano.
Kada se stvori izolacija ćelije, kada se ćelija izoluje, ona više ne čuje, ne reaguje, postaje očajna i razvija karakteristike preživljavanja a ne zdravlja i dugovečnosti i kreće da donosi odluke koje su kratkoročne, koje nemaju za cilj dugovečnost već samo kontrolu oštećenja.
To bi ujedno i bila definicija raka kao bolesti.
Rak je hronična izolacija nekog dela našeg tela…hronična usamljenost nekog dela nas.
To je najusamljenije mesto našeg tela i umesto da mu pružimo ljubav mi objavimo rat tom delu sebe…baš ironično i tužno, zar ne!?
Kada se ćelija izoluje odnosno kada izgubi komunikaciju sa okolinom ona ujedno gubi i identitet…gubi smisao celine, harmonije, gubi viši smisao i uključuje se sistem preživljavanja.
Svaka ćelija u telu se konstantno obnavlja. Ukoliko se čak i ošteti, ona će tada izvršiti apoptozu u cilju većeg dobra jer poseduje taj altruistički poriv, integritet.
Međutim, kada se izoluje, otcepi, ona tada deluje po drugom principu gde mora da preživi po svaku cenu (etički razlog) i započinje proliferaciju, postaje rak.
Iz stanja integriteta gde je celina važnija od individue prelazi u stanje preživljavanja.
Na ovom mestu bih pojasnila razliku između integriteta i etike.
Etika zahteva i uključuje ljudsku percepciju, sud…npr….ja kao čovek gledam društvo i donosim etički model, sud o nekom događaju itd.
Integritet nema tu ljudsku perspektivu u sebi.
Ćelija u visokom stanju integriteta se konstantno isceljuje. Integritet ćelije jeste da se može isceliti I ono jeste altruističko stanje jer ukoliko se i ošteti, ona će se ubiti zbog integriteta celine, prioritet je celina.
Kada se izoluje, ona donosi pre etičke odluke i odlučuje iz perspektive ja sam SAM i zato moram nekako delovati.
Etika takve ćelije jeste, moram preživeti. Najveći prioritet jeste preživljavanje a poslednja etička odluka jeste da mora proliferirati i to brzo.
Integritet-izolacija je pravac gde se ćelija iz ugla integriteta gde je celina važnija od pojedinca prelazi na donošenje radije etičkih odluka tokom izolacije i to je moment kada počinje da greši.
Dok je integritet očuvan, dok spoznaje da je celina važnija, ona ujedno zna i sopstvenu važnost kao pojedinca jer zna kako pojedinac može i da ubije (rak) celinu tako može i da je izleči (apoptoza ćelije)…toliko je važan pojedinac!
Potpuno ista stvar se dešava i na nivou pojedinca-čoveka.
Sve dok je u dodiru sa sobom, dok prati osećaj i pravac svoje duše, dok podržava sebe i svoju individualnost i povezanost sa svojom višom prirodom, on je neuništiv jer je vođen višom inteligencijom. Zna svoju važnost i zna važnost celine.
Onog momenta kada se diskonektuje, padne u nezadovoljstvo, krene protiv sebe, počne da se bori…dolazi do izolacije kako unutar sebe tako i od sveta, života, Boga.
Kada padne u sistem preživljavanja…kada počne da bira odluke koje se tiču pukog preživljavanja…kada počne da razmišlja po principu JA, moram nešto da uradim…
Tada počinje da greši!
Započinje ciklus odluka iz stanja nižih vibracija i energija nesvesnog započinje svoj put!
U sledećem tekstu ćemo govoriti o tome, kako ćelija postaje izolovana.
Autor: Marina Francišković
