U ljudskoj prirodi postoji nešto što je primarno – nešto što želi da raširi krila i oseti vetar kako nam prolazi pored ušiju (ženski deo populacije želi vetar u kosi). Nažalost, sigurnost nam je oduzela krila.
Lični let za razliku od komercijalnog i dalje ostaje fascinacija za čoveka.
Svi smo ponekad sanjali da letimo. Ujutru bi se budili poletni radosni tražeći sanovnike koji bi nam potvrdili simboliku nečeg nestvarnog.
U snovima nema straha od leta, da li ste to primetili?
Priča o letu nije priča o potrazi za uzbuđenjem, to je praiskonsko rešenje antičkih umova i put ka slobodi. To je priča o Dedalu i njegovom sinu Ikaru (Ikarov let).
Simbolika leta je višeslojna jer govori o balansu, ali i o životu.
Ikarova krila su istopljena na suncu jer je previsoko leteo, a sa druge strane bila bi uništena od slane vode da je leteo prenisko.
Kada kažem da je let priča o slobodi još od antičkih vremna na koju to zapravo slobodu mislim?
Svima je poznato da je danas sve tako uspešno mehanizovano i kompjuterizovano, a posebno avioni i da let avionom ne doživljavamo kao lični let, jer to i nije.
Lični let je kontakt sa vazduhom. To je let u prazninu. Praznina je suština smisla u koju se svi želimo povući kada smo umorni, iscrpljeni i kada dođemo do tačke obesmišljenosti (kažemo nekada «želim da me nema neko vreme»).
Zamislite ljude koji žele leteti. Nekada im pripisujemo karakteristike deteta ili čudaka.
A zamislite one koji to sprovode u delo? Zovemo ih avanturistima željnim stimulansa i uzbuđenja.
A naprotiv.
Oni lete ka višem osećaju postojanja, smisla.
Posebno u Srbiji, zemlji u kojoj su pametnima odavno odsekli krila, a zatupljeni i instrusani umovi pucaju u noge visokoletačima (umetnicima, slobodoumnima, nerežimskim ljudima). Posebno ovde, kao i u Bosni kao i u Crnoj Gori i Makedoniji važno je leteti.
Let na krilima svile oko koga se okupljaju svi oni ljudi koji traže ponovno uzletanje ili traže druge letače jer im je dosta da lete sami, važan je kako bi vratili sebi tu biblijsku želju gde se kaže da samo oni blizu Bogu (Alahu,Isusu…) mogu leteti. A ta želja nam govori da se udaljimo od grehova ljudskih koji nikome ne donose dobro i sve bez obzira na imanje, nemanje, titule, moć, status čine nas nesrećnima.
Let je religija našeg tela… mi to nesvesno želimo kroz vežbanje da postignemo.
Jer da bi leteli potrebni su nam jači mišići, šuplje kosti, drugačije disanje i pluća… Želimo biti svi jači i lakši (mršaviji), učimo razne tehnike disanja ne bi li ojačali disajni aparat… Razmislite?
Godinama posmatram ljude koji se okupljaju oko vežbanja na svili . Svi do jednog su slobodni, slobodoumni i nadasve inspirativni. Iako živim u Srbiji, okružena sam ljudima sa raširenim krilima. Takva je priča i u regionu.
To su mladi ljudi koji tek bude svoj prvi let, a tu su i nešto stariji i iskusniji koji se ponovo rađaju kroz Lebdeće vežbanje. Tu su i oni koji uzimaju svilu za svoje domove i kažu da je to zbog dece, a ustvari oni prvi probaju da se opuste u toj istoj svili. A postoje i oni koji uzimaju Ljuljanka (www.ljuljanko.rs) za decu iako je ta ljuljaška i za odrasle. Oni se pozivaju na decu i obavezno pitaju da li je ta ljuljaška sigurna.
E tu kreće priča o sigurnosti . A sigurnost nam je oduzela krila.
Raširite svoja krila i srećan let.
Posetite naš sajt: www.lebdecisistem.rs
Autor: Ana Ninković
