U Indiji postoje kaste, samim tim i krajputaši.
Neki kažu da razlike među pripadnicima različitih kasti danas nisu izražene u meri u kojoj su bile izražene nekada. No, kako god da je, najviše kaste jesu bramani – mudraci i sveštenici. Ispod njih su kšatrije – veliku i važnu ulogu imaju s obzirom da predstavljaju vojnu i vladajuću elitu.
Zatim su tu vajšije – kaste trgovaca, poljoprivrednici i ostali pripadnici stanovništva koji rade za bramane i kšatrije. Ispod vajšija su tzv. šudre – tek su pola stepenika više od najnižih koji spavaju po prugama i pored kontejnera – parija.
Kažu i da tu niko ne kuka na svoju sudbinu. Tako im je zapisano u zvezdama. Budi bolji u ovom životu da bi ti bilo bolje u budućem. Svi oni prihvataju to što su te i te kaste, prihvataju to što im je dato i nema tu gađanja njihovih bogova – Brame, Šive i Višnua, kamenjem. Prosto je tako kako je i to je to. Svako je zadovoljan ulogom koju tumači u okviru svoje kaste, u ovoj inkaranaciji. To mu je što mu je.
Kod nas…kod nas ne postoje kaste, bar ne zvanično, ali ne mogu da se ne zapitam: pa dobro, ali šta su svi ovi sve brojniji pojedinci koji doslovno vire iz kontejnera? Sve ih je više, tih krajputaša koji niti znaju odakle su došli, niti znaju gde su pošli.
Ko je i kada, kako, na njih zaboravio? Kome i čemu oni pripadaju? Gde se bude? Da li i oni, kao pripadnici šudri i parija u Indiji, prihvataju svoju sudbinu? Ako je ne prihvataju, kome se oni žale?
Kome oni mogu da ispričaju svoju priču? Ko će njih da sasluša? Ko će uopšte ikada na njih da pomisli? O čemu i o kome oni misle? Da li misle i o čemu, osim što kad se negde probude, moraju pomisliti: evo ga još jedan dan…
Ne pamtim da sam ikada do sada primećivala ovoliko duhova oko sebe, svuda. Ima ih oko kontejnera i u kontejnerima, ima ih u podzemnim prolazima, pojavljuju se u restoranima – uđu, neko im da ili češće ne da neku kintu, izađu, odu…gde odu?
Ima ih po pijacama, ima ih po glavnim i sporednim gradskim ulicama i uličicama, ima ih iza svakog ćoška, ima ih ispred marketa, ima ih na klupama u parkovima i na trotoarima, ima ih po tržnim centrima, ima ih svuda.
Da li su svi ti ljudi zaista sami krivi što su u toj poziciji? Kako se oni stvarno osećaju kada zavuku ruku u kontejner? Nikada, ali nikada neću da zaboravim čoveka jednog naslonjenog na jedan od kontejnera ispred moje zgrade. Bilo je to pre par godina, pominjala sam ga već… Izlazim iz zgrade, natovarena tonama đubreta.
U nizu ima četiri kontejnera i kod prvog u nizu ugledam sledeću scenu: čovek se lepo naslonio, u jednoj ruci drži kesu a drugom rukom jede kolače koje je u toj kesi našao. Kao da se naslonio na šank elitnog hotelskog restorana, eto tako je čovek izgledao.
Kao da jede mocart kugle, a ne nejestive kolače. Nejestive za onog ko ih je bacio, za njega naslonjenog tu i tako očigledno da su bili izuzetno ukusni…i jestivi. Itekako jestivi. Đubre sam bacila u drugi niz kontejnera, dole, niz ulicu…scenu nisam zaboravila.
I tako živimo: nekima je dobro ono što nama nije; neki jedu ono što mi neki drugi bacimo; neki su presrećni kada nađu malo soka u flaši ostavljenoj usput, a neki su besni što nemaju kintu za viski svaki dan; nekima je buđavi hleb od pre deset dana najbolje i jedino što su za tih deset dana pojeli, a neki proklinju život što danas nisu pojeli pet kila mesa. Živimo kao da ne živimo u istom svemiru.
“Bilo bi lepo kada bi bilo više pravde:
kada bi oni koji imaju mnogo – imali malo manje
i kada bi oni koji imaju malo – imali malo više.”
[Maradona]
Šta onaj koji od nas nešto prosi misli o nama, šta u nama vidi, kako nas doživljava? I obrnuto, kako mi vidimo prosjake? Je l’ ih vidimo samo kao prosjake koji su “sami krivi što su tu gde jesu” ili ih vidimo i kao ljude, m? Iskreni budimo u odgovoru, šta o njima mislimo?
Viđam tu i tamo i jedan par prosjaka. Muškarac i žena. Mnogo hodam, profesionalni sam šetač, što bi rekao Momo Kapor, pa svašta usput primetim. Tako sam i njih dvoje primetila. Uvek su zajedno. Zajedno sede po klupama i trotoarima.
O čemu njih dvoje razgovaraju? Kakve su njihove teme? Gde li su bili pre, na primer, pet godina…kako su živeli, šta su radili, čime su se bavili? Gde se kriju od kiše? Da li imaju neke želje ili planove? Ili je njima zabranjeno i da žele i da planiraju…šta se desilo sa životima koje su nekada živeli?
Da li uopšte primećujemo te ljude? Ili se, prosto, pravimo da ne postoje? Da li nekome nedostaju? Da li njima neko nedostaje? Da li će neko da primeti da ih nema kad ih jednom više ne bude i kad na klupi na kojoj su sedeli, bude sedeo neko drugi? Mnogo je pitanja kad o tome počne da se misli, je l’ da…
Kako možemo da im bar malo olakšamo?
Svu hranu koju nameravamo da bacimo, a možemo da ubacimo nekad i nešto sveže, možemo da okačimo na kukicu koja postoji na svakom kontejneru ili možemo da sve to ostavimo u nekoj kutiji pored kontejnera.
Možemo nekada nekoga od njih da odvedemo u prvu pekaru i dozvolimo mu da sam izabere šta mu se jede, neće to mnogo da nas košta ali će tom nekom i duši našoj mnogo da znači.
Možemo da nekada sa nekima od njih popričamo; onaj ko je umislio da je kralj univerzuma i da ne može on da se spušta na taj nivo – kralju, neće kruna s glave da ti padne!
Možemo da ih častimo kafom ili čajem, možemo da im damo neku svoju staru garderobu i obuću. Možemo da im se osmehnemo. Da im se osmehnemo i da im stavimo do znanja da ih vidimo, da nekako saosećamo s njima.
Ne možemo pomoći svima i zbog toga ne treba da se osećamo loše, ali nekome od njih možemo pomoći, nekako, bar jednom u životu. Ja sam ovde navela neke primere, vi slobodno dodajte ako imate šta da dodate…
“Beograd je počeo da traži […] svoje izgubljene ljude…
Ako ih neko sretne, neka mi javi!”
[Momo Kapor]
Autor: Anita Šipić
