Napomena čitaocima: autor tekstova koji sada piše i ovaj tekst, piše ga nakon poduže pauze. Razloge za pauzu zadržaće za sebe. Uglavnom zato što čitaocima autorovi razlozi nisu ni od kakve koristi.
Šta je tema novog teksta?
E ne znam. To ćemo tek da vidimo…na kraju. Da se poslužim rečima večnotrajnog Mome Kapora: “Rekao sam vam da se bavim počecima. Kakav će mi biti kraj, to ne znam.” E pa isto to važi i za ovaj tekst.
A “počeci uvek traju”, rekla je jedna druga intelektualna veličina, pogađate – Duško Radović. I stvarno, ti počeci nekako uvek traju.
To me navodi na onu fantastično uprošćenu i krajnje netačnu uverenost našeg naroda u celini, a pojedinaca naročito, da je onaj ko je uspešan – uspeo preko noći.
Kad [u ovom konkretnom slučaju] kažem uspešan, mislim na ono na šta većina misli: na materijalne uspehe u svim materijalističkim oblicima, a u okvirima našeg materijalističkog društva i naših materijalističkih mozgova, ozbiljno ograničenih granicama savremenog kapitalizma.
Granicama, kao takvim, ću se možda pozabaviti neki drugi put; mnogo ih je. No, da se vratim na temu s koje sam već počela da skrećem, ali “kad odlutam, znam, ne zaustavljam se lako.”
Kratko i jasno: uspeh ne dolazi preko noći. Onaj pravi, istinski, kvalitetni uspeh.I to zna svako kome su poznati svi simptomi predstojećeg uspeha, a do kog se nekada ide jako sporo uz brojna zastajkivanja, prepreke, izazove i kanale na putu.
I namerno neću da napišem onu naširoko citiranu latinsku mudroliju jer verujem da nam je svima dosta ponavljanja onoga što svi svuda ponavljaju. Ako nam nije svima dosta, meni jeste.
Simptomi predstojećeg uspeha su sve one naporne stvari koje skorojeviće i pripadnike raznoraznih diskutabilnih, brzopoteznih partija i bratija ne zanima: učenje, čitanje, nesanice koje osim podočnjaka porađaju i gomile ideja i planova od kojih neka ideja stvarno i upali i neki se plan stvarno i ostvari, brige i strahovi prouzrokovani neizvesnošću, suze, još učenja, još knjiga, još promišljanja, trud, zalaganje, neprepričljiva vera u samog sebe koja je neophodna i neprepričljiva sumnja u samog sebe koja se na putu do uspeha neminovno pojavljuje kao neka ogromna grota koja sasvim lako može da nas proguta, istrajnost i upornost [i jedno i drugo jer ima razlike], mnogo vrata koja nam onaj s druge strane tresne u lice kad pokucamo na njih, mnogo vrata na koja smo i kucali i zvonili al’ nam ih niko nije ni otvorio, hrabrost.
Tako je – hrabrost da na jedan takav način, težak i bez prečica, stignemo tamo gde smo pošli. Složićete se da sve nabrojano ipak ne može da stane u uspeh preko noći. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog vremena – nema vremena da se to sve desi preko noći. Jer to je proces. Koji traje.
I taj proces je svakakav ali nije lak. Lako je prodati dušu ali nije lako izgraditi integritet. Integritet i nije za svakoga. Uostalom, nije ni duša. Sve, dakle, počinje od početka koji stvarno [dugo] traje.
A taj početak je najteži deo celog procesa, jer kako i odakle početi. Oni koji su prepuni znanja sa tim često imaju problem – uvek misle da ne znaju dovoljno, da ipak nemaju dovoljno iskustva, da ipak nemaju dovoljno nečega.
Praznoglavci i instant preduzetnici/preuspešni poslovni ljudi/marketing i stručnjaci za sve, uključujući i prodavce magle, sa tim nemaju problem.
Međutim, ljudi od kvaliteta u sebe uvek nekako sumnjaju, bar malo. I samo oni znaju kako je taj početak težak. Samo oni znaju da je najvažnije krenuti baš onda kada se najviše plašiš. Tako se ostavljaju tragovi na putu, svom…onom putu kojim su krenuli.
Nema, dakle, istinskog uspeha preko noći, istinskog i dugotrajnog. On, kao takav, podrazumeva vreme. Ali kada to vreme istekne, uspeh koji usledi slađi od je od svake urme. Takav uspeh ima korenje.
A korenje je, kako kaže Paolo Sorentino, važno.
Kad god vidimo nekoga ko je po opšteprihvaćenim parametrima uspešan u svom poslu, nekoga od integriteta, a integritet je izuzetno važan začin u celoj toj supi, moramo da znamo da mu to nije došlo tek tako: sve što zna – morao da je nauči, svaka zatvorena vrata – morao je sam da otvara, svaki deo puta – morao je sam svojim nogama da pređe, svaku sumnju u sebe – morao je sam da prevaziđe, svaku pročitanu knjigu – morao je sam da pročita, svaku neprospavanu noć – morao je sam da odsanja, svako ne možeš ti to – morao je sam da pretvori u mogu ja to, svaku cenu koja je morala biti plaćena – morao je sam da plati, ovako ili onako. Jer neka cena uvek postoji, neka cena uvek mora da se plati.
Sve ovo što pišem, pišem dok su mi na pameti svi oni fantastično hrabri ljudi koji su se usudili da krenu sami, da iz temelja grade nešto što će ih dovesti do dubokog osećanja sopstvene svrhe.
Koliko ljudi zna kakav je to osećaj? Na pameti su mi svi oni koji znaju da uspeh ne dolazi preko noći ali ne odustaju, istrajavaju. Jer veruju u svoju priču, u svoj san. E, takvi zaslužuju divljenje.
Unutrašnji osećaj uspeha nema ili ne mora da ima veze sa “fasadom”; neko može da ima sve što može da se kupi ali fali mu ono nešto, ne zna šta. To što mu fali je on sam, samom sebi fali. Jer ima sve ali nema sebe. A šta je čovek koji ima sve a nema sebe?
S druge strane, postoje u ovom svemiru i oni koji nemaju takoreći ništa jer nemaju čime da kupe nešto. Ali su srećni, izvire im sreća iz očiju. A da nema sreće u duši, ne bi je ni u očima bilo.
A kako da bude sreće ako stalno jurimo za nečim što nam ne treba da bi nam zavideo neko ko nas ne zanima? Iz tih razloga su se mnogi milioneri i milijarderi odrekli svojih miliona i milijardi i otišli kojekuda – u prašume i pećine, pod šatore i u pustinje, u hramove bogova u koje nisu verovali, u izolaciju…otišli ljudi da se [pro]nađu.
I zato je ovaj tekst važan za svakoga od nas, da nas navede da se zapitamo i gde smo i šta smo i kako smo i šta radimo i šta hoćemo i šta nećemo i šta je stvarno za nas uspeh i da li ga kao takvog želimo ili ne, da li smo spremni da izgrađujemo integritet ili ćemo da se i dalje beskičmenjački zadovoljavamo tuđim formulama po kojima [ne] živimo ove svoje živote.
Nije istinski uspeh onaj uspeh koji nas čini praznima; koji ne popunjava prazninu koja seva negde iznutra. Mora uspeh da ima pokriće, kao i bilo šta drugo.
Mora da bude zasnovan na nečemu da bi od nas stvorio nekoga. I zato želim svima koji krenu tim putem da imaju u vidu da neće biti lako ali da je baš zato važno da znaju zašto su krenuli baš tamo kuda su krenuli, jer tu je tajna. Tu je motivacija. Tu je inspiracija. Tu je vetar u leđa.
Budite spremni da učite, da se oslanjate na sebe i da u sebe verujete čak i onda kada niko drugi ne veruje – nije njihova dužnost da veruju u vas ali jeste vaša, budite spremni da padate i još spremniji da se dižete i nastavljate dalje…korak po korak, nema veze što su to mali koraci.
Proći će neko vreme, osvrnućete se, videćete koliko ste odmakli i bićete ponosni…na sebe i na svoj uspeh. Smejaćete se celim svojim bićem. I osetićete ruku svemira koja vas tapše po ramenu.
“Za uspeh preko noći potrebno je dvadeset godina.”
[Eddie Cantor]
Autor : Anita Šipić
