Jeste li svesni koliko su bebe savršena i čista bića? Koliko smo i svi mi bili takvi kada smo se rodili? Svet posmatrajući otvorenih, znatiželjnih očiju, spremni da mu poletimo u susret.
Neuprljani strahovima, sumnjama, uverenjima ili očekivanjima. Bili smo kao prazan list papira. “Zid” našeg uma je tada bio čist, neuprljan, a mi otvoreni za avanturu zvanu život.
Otvoreni da upijemo, saznamo i naučimo sve što treba. (Zid ćemo zamisliti kao omotač našeg uma, koji upija i pamti sve one informacije, uverenja, sa kojima danas idemo kroz život.)
KAKO osloboditi potisnute emocije?
Vremenom, osobe koje imaju najveći uticaj na nas tokom našeg odrastanja, a to su najčešće naši roditelji, počinju da ostavljaju svoje potpise i poruke na našem čistom, belom zidu.
Od njih učimo šta je dobro a šta loše, šta je ispravno, odgovorno, zdravo. Ovako da, ovako ne.
Pored dosta važnih poruka koje su nam preneli, iz namere da nas zaštite, preneli su na nas i dosta svojih strahova, uverenja i briga. Nešto su prepisali sa svog zida, takođe prepunog grafita i poruka, neke strahove su i sami dobili kroz život.
Tako naš zid dobija prve poruke koji imaju nameru da nas zaštite. To funkcioniše dok smo deca. Ali kada odrastemo pretvara nas u osobu prepunu strahova i ograničenja, osobu koja se ne usuđuje da živi život kakav želi.
Potpuno nesvesni, usvojili smo neka uverenja, koja nisu iskustveno naša. Delujemo i ponašamo se u skladu sa njima. Pravimo izbore na osnovu poruka koje stoje na našim zidovima.
Doživljavamo svet, druge ljude, a naročito sebe onako kako nas tome uče naši najbliži. Ukoliko smo odrasli okruženi ljubavlju, pažnjom i pohvalama, za nas će biti normalna stvar iskazivati i pokazivati ljubav.
Međutim, ako to nismo imali, možemo bliskost doživljavati kao nelagodu, poverovati da tako nešto nije moguće, jer jedino što smo mi videli je suprotno od toga. Poverovali smo, nekad davno, u istinu koja nam je predstavljena kao jedina.
Pored roditelja, kako rastemo na našem zidu poruke počinju da upisuju i naši prijatelji, rođaci, nastavnici, društvo, mediji i razne druge osobe od autoriteta. Od njih smo dobili još neku poruku, kako su nas oni doživljavali, a mi poverovali u to.
Da li su nas deca ismejala ili nas je možda učiteljica iskritikovala stavljajući akcenat na našu ličnost i osobine a ne na (ne)znanje? Svako može imati neku svoju priču, a sve su to potpisi na zidovima našeg uma.
Potpisi na osnovu kojih smo razvili svoja uverenja. Reči koje su ispisane na našem zidu jesu zapravo metáfora na koji način danas razgovaramo sa sobom.
Dobra stvar je da se na svemu ovome može i treba raditi. Proces rada na sebi, a naročito osvešćivanje uverenja nije lagan. Ali je najvažniji proces na kojem bismo ikada radili.
EFT tehnika je odličan alat koji može da pomogne da se osveste poruke i grafiti koji stoje na našim zidovima, a nisu naši i ne služe nam. Osvešćivanjem, a potom i otpuštanjem, svega onoga sa čim više nismo u skladu i što utiče na kvalitet našeg života, dolazimo do onog ko suštinski jesmo i počinjemo da živimo svoju pravu prirodu. Onda možemo na našem zidu upisati poruke koje mi želimo. Poruke koje će nas podržati da kreiramo stvarnost kakvu želimo.
Napomena:
Tekst je informativnog karaktera i nije zamena za rad sa stručnim licem. Preporuka je da se za svaki dublji rad na svojim uverenjima, otpuštanju zaglavljenih emocija, tehnika primenjuje uz individualni rad sa sertifikovanim terapeutom.
Autor : Jovana Jovanović
