Ljubav. Jedino što mi pada na pamet kao početak ovog teksta je LJUBAV. Jedino što osećam u ovom trenutku dok pišem ovo je LJUBAV.
Sve je počelo ovako.
Nakon nekoliko nedelja na našoj novoj adresi još u maju mesecu saznali smo da počinje tada lov na jelena. To je za mene bio ŠOK, jer taj pojam je za mene bio tako dalek.
Nisam znala ništa o samoj aktivnosti, osim da to neki smatraju hobijem. Ne bih detaljisala oko mojih ličnih mišljenja vezano za takav hobi jer to nije nikako relevantno, svako ima pravo na svoj izbor, to je Bog tako namestio. I ja to poštujem.
Zaista, došla sam do toga da mi je okej svačiji izbor. Ne moram se slagati sa njim, ali ga prihvatam.
Međutim ono što nisam mogla da prihvatim to su informacije da taj njihov hobi će imati direktan uticaj na mene, moju porodicu i naše Prostranstvo Ljubavi, jer oni love svuda.
Oni naše selo smatraju lovištem. To su bile priče meštana. Odmah sam sela u auto i otišla u policiju da to prijavim, policija me gledala kao ludaka, jer im nije bilo jasno šta to meni smeta?!
A ja njih kao još veće ludake kako je moguće da je vama to normalno?! Da se neko selo gde ljudi žive može smatrati lovištem.
Oni su me uputili u lovačko udruženje, gde smo došli do kontakta direktora i odmah stupili u kontakt sa njim.
Došao je „na teren“ taj isti dan. Da ustanovimo situaciju nastalu oko spornih „čeka“(za one koji su poput mene koja nisam imala pojma šta je to, to su čekajući objekti koji izgledaju kao u igricama counter strike, gde ljudi u maskirnim uniformama čekaju svoje protivnike u ovoj slučaju životinju, i onda odatle pucaju.
Postavljene su na izvišenim čistinama i odatle im daju savršenu preglednost. Što je ponovo u redu, jer je taj njihov hobi dozvoljen zakonom, da su te čeke u pravom lovištu koje ne uključuje stambene objekte, imanja, štale i LJUDE, DECU koja se kreću po tim imanjima.
Naše imanje okružuju 4 takve čeke, sa kojih smo mi na dlanu onima koji pucaju od gore.
To veče smo imali krajnje prijatan razgovor sa direktorom udruženja i njegovim kolegom iako smo imali totalni sukob mišljenja i tumačenje zakona.
Ja sam taj dan uradila domaći i kao socijalni radnik izučila zakon uzduž i popreko i pronašla tačku koja je meni bila više nego dovoljna da potvrdim moj zdrav razum koji govori da naše selo ne može ni po kojem osnovu biti lovište.
Oni to nisu tako tumačili i dogovorili smo se da zahtevamo od nadležnih institucija da nam protumače zakon. Još tad su nas upozorili da ako smo potrešeni lovom na jelena koji se odvija samo sa „čeka“ tek smo u problemu od 1 oktobra kada počinje lov na sve moguće, sa psima, i on se odvija svuda, i po našem posedu i po našoj šumi, bašti, okućnici itd.
Nama to nije bilo prihvatljivo, ali sam rekla nema problema, i od sutradan to je bio kraj maja, započela svoju pravnu bitku kako bih dobila odgovor od institucija da li je naše selo lovište ili nije.
Jer to je jedino pitanje koje sam ja imala, ukoliko zakon i država kažu da jeste, pa nema problema, spakujemo se lepo , zahvalimo na druženju i gostoprimstvu opštini Derventa, i kud koji mili moji.
Malo bi zamerali možda, jer ipak nisam još na tom stepenu duhovnosti, osobi koja nam je prodala imanje što nam nije naglasio da su Kuljenovci lovište ali šta je tu je.
Tako smo mi preživeli prvo lov na jelena, stresovi deteta na pucnjeve, viku, dreku, bežanje životinja, traumiranje njih, hvatanje po celom selu, itd. Prošlo je i ostatak leta je bio miran i kod nas u selu i što se tiče korespodencije sa nadležnima.
Opština Derventa se odazvala, na moj treći odlazak, i to zahvaljujući načelniku odseka za privredu i druš. Delatnosti, koji je bio više nego od pomoći za sve što mi je trebalo.
Inspekcijski odsek, me je stresao sa dnevnog reda od prvog dana, i skidao nadležnost i odgovornost sa sebe. Tako smo došli do onih nadležnijih Doboja i republičkog inspektorata.
Koji je odmah izašao na teren, na telefon prvi put odmah rekao da naravno da selo ne može da bude lovište, i da je to van pameti. Potvrdio i moje sumnje, i usmeno i na kraju hvala Bogu pismeno, ali doći ćemo do toga.
Na teren kada je izašao zahtevao je od mene, da postavim table koje će da dokazuju da su Kuljenovci naselje, što je kasnije ljudima u komunalnom sektoru u opštini Derventa bilo presmešno (argument: neko sruši table Dervente, Sarajeva, Beograda oni gube status grada/naselja?)
No jasno je bilo da je to zadavanje zadataka običnom građaninu koji će da odustane, jer koji se još to stanovnik bori za svoja prava? Koji još stanovnik ide i zahteva table za svoje selo?
To je bio jun, mili moji. Tad sam dobila savet da idemo preko predsednice mesne zajednice, da ona preda za to u ime sela. Nikakav problem i to sam uradila, išla našla ženu, molila je, ona predala, međutim nigde nikoga. Svi znamo (ko ne zna) postoji zakonski rok do kada se nadležni organi moraju vama javiti, odgovoriti na vaše zahteve/tužbe/molbe.
To je uveliko prolazilo, predednica imala svojih obaveza, te mi postalo jasno da je sve na meni ponovo. Nikakav problem, pa dokona sam seljanka imam sve vreme ovog sveta.
Tako sam počela da im redovno dosađujem, i na kraju lično otišla kod još jedne divne osobe u opštini Derventa, načelnik za komunalno i stambeno, koji je izašao mi u susret maksimalno i pomogao sa svim, i zajedničkim snagama smo konačno dobili table oko 15-og septembra. Koliko je to meseci? Izračunajte, za 2 obične table.
Ali hvala Bogu pa su postavljene, ja sam ih morala slikati, jer sam posavetovana da znaju da nestanu, jer nažalost ljudima više smetaju slova nego puške.
Imala sam pomoć mnogih ljudi koje neću ovde imenovati, ali prvenstveno je Bog bio taj koji je bio na mojoj strani.
Kad su table postavljene, s obzirom da je bilo teško doći do inspektora na slučaju, ja sam morala ponovo da pišem zahtev za hitno rešavanje i obezbeđenje sigurnosti mojoj porodici, kao što mi je najavljeno lovna sezona počinje kroz nekoliko dana, a mi smo u sred po njima(lovačko udruženje i policija) lovišta.
Ovaj put više nije bio samo Doboj uključen već i oni iznad njih, u ovom slučaju je to Banja Luka, i ko drugi nego ombudsmeni za ljudska prava, jer čim nema rešavanja od nadležnih institucija tada ulaze oni u priču, jer to im je posao, da budu naš glas i naša zaštita u pravnom sistemu.
Stigao je 1 oktobar, znala sam koji je datum jer je počelo pucanje. Ni manje ni više, nego u našoj šumi. To je bilo prestrašno i veoma uznemirijuće. Biti tako blizu mesta gde se puca i lovi.
Životinje smo morali odmah da sklanjamo, zatvaramo, prepadnute, istraumirane. Dete nije htelo izaći iz kuće. Nismo znali tada da li će to sada biti svaki dan ili samo vikendi, nemamo mi pojma o tom njihovom pravilniku.
Hvala Bogu u ponedeljak smo videli da je mirno i moja borba se nastavila, ovaj put ažurnije, hitnije i glasnije. Sve moguće sam zvala, kontaktirala UKLJUČILA u ovu situaciju, i konačno nakon drugog vikenda rešenje je stiglo. 12.10.2017 da je LOV U NAŠEM SELU ZABRANJEN, i da ovo nije lovište već naselje.
Bez obzira na to rešenje, pucalo se i taj vikend, policiju smo zvali međutim oni nisu imali rešenje o zabrani lova, pa su ponovo samo napravili zapisnik i svojim putem(trebalo im je 70 minuta da uopšte izađu na teren, zbog manjka osoblja na raspolaganju, a prijava je bila životna ugroženost i pucanje iz vatrenog oružja).
Danas je utorak, dolazi nam vikend, polako ali sigurno. Čekamo da vidimo šta nas čeka, da li duga ili oblaci, jer nakon toga će verujem sve biti jasno šta i kako dalje.
To je ukratko o tome. To je nešto što je nekako do sada obeležilo naš dolazak na Prostranstvo Ljubavi i prvih pola godine na njemu.
Ljubav, ponovo bih se vratila na to, jer u suštini ona je jedino što je bitno.
Ja zračim i reflektujem ljubav prema tim ljudima. Ja nikome ništa ne zameram niti sudim, jer nije moje da sudim, ja sam naučila da Bog sve dozvoljava. Bog je LJUBAV, i njegova ljubav je jednaka prema svima nama.
Sad postoji naravno uzročno-posledični odnos, ili karma, koju svako od nas nosi. Ja sam nekako oduvek birala da ne budem deo problema, već deo rešenja. Od pre par godina, to i živim.
Živim i širim ljubav. Verujem u Boga, i znam da on ima rešenje za sve. Pa tako i za sve ovo što nam se dešava.
Znam da je on sa nama u svakom trenutku i da nas čuva i brine za nas. A zahvaljujući svom načinu života i delima koje činim/ne činim nemam straha. Ne bojim se jer znam da ljubav pobeđuje. Uvek.
Bog uvek daje onoliko koliko možemo da ponesemo. Sve ovo što nam se dešava su izazovi iz kojih treba da naučimo, i da postanemo bolji/jači/bliži njemu. Ukoliko to ne postignemo desiće nam se ponovo i ponovo.
Čovek čoveku nije i ne treba da bude VUK već LEK!
Čovek čoveku je najbolji prijatelj a ne neprijatelj. Samo je potrebno malo više ljubavi u svima nama.
Autor : Jasmina Bogućanin-Sarvan
