Savremeni svet sve više želi, a malo šta hoće da razume.
Do pravog razumevanja je dug put, a želje se u međuvremenu nesvesno nametnu čoveku, posebno u situacijama kada stvari ne idu onako kako je on zamislio. Ali kada se to dešava, odnosno, kada se pojavi „kriza“ u braku/vezi? Nakon 3, 5, 7 ili 10, 15 godina?
Da li ona ide u paketu sa gubitkom seksualne strasti (koja se kod mnogih podrazumeva da treba da se desi vremenom, a nekima je taj gubitak i sinonim za prestanak ljubavi) ili je, pak, posledica gubitka svakodnevnog pažljivog odnosa prema sebi i partneru?
Obično su ljudi spremni da istražuju sopstvenu krizu do određenih granica – kada imaju ličnu korist od toga.
Na primer, mene je partnerka povredila, naljutila, ali ću joj oprostiti jer sam se uželeo seksa. Seks je motiv da se opet „povežem“ s njom.
Ali, u većini situacija, ljudi nisu skloni da dublje pristupe opraštanju, izvinjenju, posmatranju stvari iz partnerove vizure.
Taj deo im je totalno nepoznat, a današnja kultura dodatno forsira fenomen egocentričnosti, pa je mnogima bitnije da budu u pravu, nego da budu srećni.
Gde počinju nevolje?
Sigurno ne na samom početku, jer se tada oba partnera trude da daju ono „najbolje“ od sebe. Ali kasnije se ta tendencija izgubi. Zbog čega?
Verovatno zbog toga što su primarni ciljevi zadovoljeni: da se bude u vezi ili braku, da se ostvari potomstvo, da se dobije „ljubav“ od druge osobe…
Ovo poslednje je veoma bitno, jer svako definiše ljubav na svoj način – svako je fiksiran za svoju predstavu o ljubavi.
I dok je u početku bilo potrebno da se dođe do nečega (jer je samoća jednaka usamljenosti), čovek se trudio da bude fokusiran na pozitivne stvari i da bude „pribraniji“, kasnije je sve to postalo nevažno, jer su odjednom neke stvari počele da se „podrazumevaju“?!? Na ovom poslednjem padaju mnogi, a to je test partnerskog suživota, jer stvari nisu i ne bi trebale biti tako jednostavne, odnosno, ne bi trebalo da se podrazumevaju. Pravo upoznavanje zahteva vreme i veću investiciju, kako bi se došlo do razumevanja, a mnogima se žuri da što više iskuse, dobiju, zadovolje svoje infantilne želje… Jer, „jedan je život“!
Kada je kriza, mnogi bi da beže, ali gde? U zagrljaj nekog boljeg partnera? Postoji li tamo taj neko ko je „napravljen“ da služi samo našem interesu i to onda kada mi to poželimo?
Tehnologija se razvija u tom pravcu, pa već postoje roboti-seks lutke, koje na dugme zadovoljavaju nagonske potrebe čoveka.
Da li sve to znači da se čovek boji uključivanja na pravi način u svoj brak, vezu, partnerstvo?
Šta on misli da bi time izgubio?
Deo sebe ili kompletnog sebe?
Slobodu koja mu jako znači?
Vreme za „važnije“ stvari?
Kada je fokus „naštelovan“ ka spoljašnjem svetu, nema pravog upoznavanja stvari. Jung je to opisao u jednoj rečenici: „Ko gleda spolja, sanja; Ko gleda unutra, budi se.“
Jedan klijent mi je ispričao da ne želi previše da se konfrontira supruzi i da to, kada ga ona naljuti ili iznervira, „rešava“ seksualnom prevarom, tako da su“kvit“ (u njegovoj glavi).
Ponekad je i to ljudima potrebno da bi se „probudili“, da bi videli da ništa nije tako idilično, da su to bile samo njihove iluzije.
Ali češće se dešava da oni nesvesno nastavljaju da jure za svojim „snovima“, jer imaju pravo na to, pa makar i upropastili svoj život?!
Kada se radi o poslu, ljudi pokazuju veće angažovanje – zbog novca, egzistencije itd… Posao zahteva neku vrstu uključivanja, ali to se nikako ne može uporediti sa uključivanjem u vezi. Zašto?
Jer na poslu postoji veća distanca, a u intimnoj vezi ona kao da se gubi. Ako se na poslu ljudi kontrolišu (i zbog jasno određenih pravila igre), u vezi ta vrsta samokontrole ponestaje u odnosu na reči, misli i dela, koja su deo svakodnevne partnerske dinamike.
U vezi, čovek je jako osetljiv na sve stvari s kojim se identifikovao (da je ljubav „to“ i „to“…), pa ga boli i povređuje kada neko dira baš „to“…
Razlikovanje sebe od tih stvari je prvi korak ka buđenju i približavanju partneru…
Autor : Josif Fidanovski
