Kada si poslednji put bio u miru sa samim sobom? Da li je period karantina koji je nadam se konačno iza svih nas ostavio traga na tvojoj duši? Da li uopšte veruješ u postojanje duše? Da li veruješ u životni balans?
Lično smatram da neverovanje u postojanje duše predstavlja jedan od osnovnih razloga zbog koga se ljudi u današnje vreme suočavaju sa problemom životnog balansa.
Da se razumemo na samom početku, ja nisam vernik (nisam vernik po merilima crkve), međutim itekako verujem u postojanje duše. Smatram da se samo postojanje duše ne sme vezivati za religiju, postojanje duše se treba vezivati za duhovnost.
Postojanje duše se treba vezivati za duhovnost koja postoji u svima nama, samo se postavlja pitanje koliko je svako od nas uspeo da osvesti duhovnost unutar sebe. Ne mislim da što si više u materijalnom svetu da si manje u duhovnom svetu, i obrnuto.
S obzirom na izrečenu tvrdnju, vrlo je moguće naići na duhovnog čoveka koji u materijalnom smislu ima sve, a isto tako je moguće naići i na osobu koja je materijalno ali i duhovno siromašna.
Međutim, danas postoji ta iskrivljena slika koja materijalne ljude optužuje da su daleko manje duhovni u odnosu na ljude koji su materijalno siromašni.
Tu dolazimo do jedne teorije koja se tiče odabira koja čini sama duša prilikom dolaska na planetu Zemlju. Po toj teoriji u cilju doživljavanja različitih iskustava na planeti Zemlji duša će težiti da prilikom svake sledeće reinkarnacije iskusi nešto novo.
Shodno tome, u jednoj reinkarnaciji duša može da izabere da bude materijalno siromašna, dok će u drugoj reinkarnaciji odlučiti da bude okružena svim mogućim materijalnim bogatstvima.
Ni jedan od ta dva izbora ne čini samu tu dušu manje duhovnom. Prosto je nemoguće da duša sama po sebi bude manje duhovna. Istina je da svaka duša mora da ostvari uzdizanje uz svoju evolutivnu spiralu, na taj način lagano prelazi iz niže u višu gustinu svog postojanja.
Ponekad taj proces može da potraje. Jednostavno nisu sve duše spremne da se istom brzinom uzdižu, razlozi za tako nešto mogu da budu mnogobrojni.
Svakako nije na nama da dovodimo u pitanje nečiji duhovni rast. Ukoliko počnemo da dovodimo u pitanje nečiji duhovni rast na scenu stupa naš ego, a samim tim sam naš duhovni rast je ugrožen.
Imajući u vidu sve prethodno izrečeno pravi izazov predstavlja ostvarivanje takozvanog životnog balansa.
Uspostavljanje životnog balansa omogućava duši da nastavi svoj evolutivni rast. Rast uz spiralu uzdizanja.
Danas nažalost usaglašavanje materijalnog i duhovnog sveta predstavlja veliki izazov za većinu ljudi.
Pored tog konstantnog upoređivanja materijalne i duhovne ravnoteže još jedan od bitnih razloga zašto većina ljudi u današnjem svetu ne može da ostvari životni balans jeste OSEĆAJ BRZINE. Taj OSEĆAJ BRZINE nam je nametnut od strane samog društva.
Ukoliko se nešto ne odradi dovoljno brzo većina nas će smatrati da neće uspeti u tome što su započeli. Brzina nažalost postaje nesvesno rak rana ljudske rase. Taj OSEĆAJ BRZINE itekako može da utiče na duhovni rast. Setite se samo narodne umotvorine: ,,Što je brzo to je i kuso.“
Ako ne želiš da budeš konstantno izložen stresu, za koji je utvrđeno da snižava frekvenciju na kojoj vibrira naše telo, a samim tim negativno utiče na duhovni rast, mora da usporiš, vratiš se prirodi, vratiš se sebi. Ovaj modul ti u velikoj meri može pomoći da uspostaviš daleko potrebnu životnu ravnotežu.
Nije ni čudo što se za narode koji žive u ravnoteži sa prirodom kaže da su duhovniji od naroda sa Zapada, bez obzira da li žive u materijalnom izobilju ili ne. Razmisli malo o Aboridžinima, plemenima u Amazoniji, Baliju. Dopusti duši da cveta, dopusti sebi životni balans.
Namaste.
Autor : Uroš Martinović
