Ko smo mi? Koliko smo svesni? Kakva je to moć u našim telima? Zašto patimo?
Mi smo individualizovane jedinice svesti. Svaka drugačije pita, odgovara, misli, oseća i deluje. Mi smo posebne iskre života, jedinstvena i neponovljiva ljudska bića. Mi smo svi, ponaosob, neophodni i nezamenljivi deo sveopšteg polja svesti i svega što postoji.
Svest o tome da smo karika veće celine, da smo sa njom jedno i da postojimo zahvaljujući ovoj neraskidivoj vezi veoma je važna. Svaki naš napredak ili uspeh, svaki najmanji pomak ka boljitku u našim životima je u vezi sa razvitkom naše svesti u tom trenutku.
Zato je važno razumeti veze između naše svesti i tela, naše autentičnosti i života, naše patnje i razvoja.
Mi želimo da budemo bolji i svesniji, želimo da učestvujemo u sopstvenim životima sa što većom stvaralačkom snagom i svešću. Veoma smo srećni što za to imamo i telo.
Da, mi smo i naše telo, a ono je mnogo moćnije nego što smo do sada bili spremni da prihvatimo. U njegovu moć ćemo se uveravati tokom čitavog života. Mi, praktičari rekonektivnog isceljivanja, imamo takav poziv, takvu privilegiju da bivamo svedoci moći našeg tela kroz brojna isceljenja. Naša tela su odrazi naših unutarnjih stanja ali nismo samo telo koje trpi. Kroz telo možemo čak rešiti naše emotivne zaplete.
Energetskim pristupom telu možemo uticati na poboljšanje kvaliteta naših života. Sve je zajedno i sve želi da bude usklađeno i dobro povezano unutar nas. Učimo svakodnevno o dubljim istinama kada smo mi, ljudska bića, u pitanju.
Ljudsko telo je veličanstven mehanizam. Pomoću tela možemo iskusiti fizičku stvarnost sa svim svojim suptilnim i manje suptilnim, vidljivim i manje vidljivim uticajima.
Dat nam je život, i time moć doživljavanja materijalnog sveta ali i moć delovanja na njega. Ljudsko telo prima, odašilja, obrađuje i razmenjuje nesagledivo veliki broj informacija, ili uticaja, svakog trenutka, i opremljeno je da rešava sve situacije.
Nemila i bolna iskustva nas uče, na opštem nivou, da nije u našoj prirodi da stojimo u mestu i ne učestvujemo. Patnja je uvek vid odricanja od sebe – zastoj ili odustajanje. Naš život ne može i ne želi bez nas.
Zanemarivanjem svojih potreba, bilo telesnih bilo duhovnih, slabimo vezu sa sobom, i time vezu sa sveopštim životnim energetskim poljem. Ako takav zastoj potraje, život, sa tako oslabljenom energetskom vezom, nam urušava i zdravlje.
Iskustvo bolesti nam daje priliku da bolje, ili ponovo, upoznamo sebe i razumemo ko smo. Dobijamo važnu priliku da nešto promenimo a vezu sa univerzumom dublje prihvatimo.
Donosimo odluku da probamo da se iscelimo, a ne zalečimo kako bismo nastavili da živimo u većem skladu sa sobom umesto bez sebe. Učimo da se ne može zdravo živeti mimo sebe i svojih želja. Prekid veze sa sobom je najbolnije iskustvo koje možemo imati i sve druge patnje su izvorno ta bol.
U svim situacijama kada se suočavamo sa granicama našeg razumevanja, mi učimo o svojoj svrsi. U tim trenucima proširujemo svoje znanje i polje delovanja. Sa svakom prevaziđenom preprekom ulazimo u viši stepen razvoja. Svrha ovako fino opremljenih bića, kakva mi jesmo, jeste da razvijaju svest kroz različita ograničavajuća iskustva na Zemlji, u cilju osvajanja dovoljno osvešćene energije i neophodnih znanja kako bi evoluirali.
Mi smo stvoreni za učenje. Naš put je put napredovanja.
Autor : Teodora Balabanović
