Ruke se mesto gde primamo i odašiljemo energiju.
One su zadnja stanica neuronskog puta svake naše zamisli, od stvaranje naše želje u srcu, preko ideje u glavi, do načina realizacije kroz delovanje i oblikovanje u stvarnosti.
Dosta ljudi ima genijalne ideje koje ostanu samo ideje i neostvarene želje u našem iskustvu. A to je tako jer ne koristimo ruke. Ruke kao sinonim za rad na realizovanju postavljenog cilja, ideje, želje u vremenu.
Kako se rukujemo tako i delamo. Ne treba ni stiskati nečiju ruku niti je mlitavo dodirnuti, potrebno je osetiti i dopustiti kontakt dveju ruku.
U lebdećem sistemu vežbanja i u samom radu na svili (postoji dosta stilova: ples, akrobacije, cirkuske veštine, aerial yoga, aerial pilates , moj metod sam nazvala Lebdeći sitem jer osim vežbanja uključujem i psiho-telesni rad uz pomoć svile u svojoj praksi, masažu, rad sa decom, rad sa starijima pa je to ceo jedan sistem) veoma je važan hvat i način na koji držimo svilu.
Pokušaću podeliti svoja zapažanja o načinu na koji držimo svilu i komparativni metod koji uključuje psihologiju i biomehaniku tela u jednom dok pokušavamo da vežbamo na svili (#aerialhammockserbia).
Čvrst hvat svile karakterističan za potpune početnike u vežbanju, zbog jedinog stvarnog straha a to je instiktivni strah od pada.
Takav hvat nas ne može dugo održati na svili, brzo će nas umoriti i zahtevaće od nas promenu u načinu držanja ruku za svilu. Ali ako nastavimo da jačamo našu borbu, verovatno je da ćemo je ojačati i sa velikim naporom nastaviti da vežbamo.
A gde nas to vodi?
Šta je to što mi tako čvrsto držimo ispod dlanova?
Čvrst hvat svile jednom rukom drži prošlost a drugom budućnost. U jednoj ruci su sva prošla iskustva a u drugoj projektovana budućnost. I tu nećete videti nikada ples već borbu. Shvatite da je ovako i van svile.
Videćemo razapetog čoveka na svili.
Kada nadjemo sredinu, osetimo mekoću i ispružimo se u sopstvenoj dužini ruku na svili osetićemo božanski pokret u vazduhu. To samo može elegancija koja odiše lakoćom življenja.
Brz hvat svile govori o želji da se nešto završi jer sve što traje dugo podseća nas na naš život koji je najduža vremenska jedinica koju osećamo. Ukoliko ima tuge previše u njemu, mi se nigde ne možemo dugo zadržati pa ni na svili.
Konfuzan hvat svile je mnoštvo pokreta bez nekog isplaniranog niza, gde se samo želimo uplesti u svilu, uvrteti se i na silu uspeti i ako ne ide, mi ćemo da nastavimo da silimo do uspeha. Gnev.
Dodir bez dodira svile – kada želimo dati dublji smisao ovom vežbanju a ne pronalazimo ga. Opsednuti smo znanjem i jedino što nam ostaje je da se mazimo , mirišemo i dodirujemo svilu tumačeći od kog je materijala napravljena.
Tuđi dodir svile je način na koji uzimamo pokret od drugih a ne udubljujemo se u sopstveni doživljaj hvata, samo želimo što više naučiti, savladati trikove na svili kako ne bi siromašni postali.
Autentičan hvat je uvek otvoren dlan, čak i kada je skupljen. I nastaje ples.
Ples u vazduhu sa sopstvenom veličinom koja nije veća ni bolja od drugih već je stvarna, prisutna i autentična veličina.
Ovakav autentičan hvat te odmara u sopstvenom pokretu, na lak način se penješ ka nebesima gde te svila ali i skromna duhovnost u svakodnevnom životu odvode.
Put je važan.
Pre nego poletiš treba se kretati evolutivno, nisko od poda, preko kolena, do uspravljenosti u svojoj veličini i uzletati na krilima svoje dobrote u najlepši let (to mogu oni koji prihvataju autoritet stvaranja).
Nemaju sve ptice istu visinu letenja. Svako ima svoj prostor u kome se najlakše kreće i to je suština lebdećeg sistema življenja i vežbanja.
Uskoro počinju on line časovi za potpune početnike koji žele da osete i pronađu svoj autentičan hvat.
Više informacija o svemu na www.lebdecisistem.rs
S ljubavlju,
Autor : Ana Ninković
