Na emocionalnost se obično gleda kao na žensku karakteristiku. Devojčice plaču, a dečaci negativne emocije ,,čuvaju u sebi“. Kada postanu odrasle osobe zbog razlika u izražavanju emocija mogu imati problema umeđusobnim odnosima. Žene smatraju da su muškarci bezosećajni, a muškarci da su žene preosetljive i da ulažu previše emocija u sve što rade.
Prema kulturološkom shvatanju emocija, smatra se da je izražavanje emocija uslovljeno podelom uloga, te kroz razvoj dečaci uče da kontrolišu emocije tuge i straha, ali da slobodno izražavaju svoj bes, odnosno agresivnost.
Devojčice uče da ispoljavaju sopstvene emocije bilo kroz plač bilo rečima, ali ne i da budu agresivne. Kasnije je muškarcima mnogo teže da izraze osećanja bespomoćnosti i tuge te oni ta osećanja pokušavaju da ignorišu, dok je kod žena obrnuto. Ipak, da li je samo društvo uspostavilo ovakve kanone izražavanja emocija ili postoji predispozicija da se ovako nešto dešava?
Biološko gledište ukazuje na to da su razlike u doživljavanju i izražavanju emocija među polovima delom uslovljene uticajem različitih hormona i razlikama u fiziološkim funkcionisanju moždanih struktura. Smatra se da hormon testosteron, koji je zadužen za razvoj primarnih polnih karakteristika kod muškaraca, utiče i na razvoj agresivnosti kod ovog pola.
Kod žena je dominantniji hormon estrogen pa su prema tome one manje agresivne. Primećeno je takođe da se kod ženskog pola brže razvija oblast moždane kore koja je zadužena za verbalne sposobnosti i emocionalno funkcionisanje dok se kod muškaraca pre razvijaju oblasti zadužene za rešavanje spacijalnih i mehaničkih problema. Ovim se objašnjava da je ženama lakše da verbalizuju svoja osećanja nego muškarcima.
Kada ukrstimo ova dva gledišta najverovatnije je da se pod uticajem biološke predispozicije razvio specifičan odnos sredine prema različitim načinima funkcionisanje jednog i drugog pola.
Ono što je sigurno je da i muškarci i žene doživljavaju isti opseg emocija samo je način na koji će ih izraziti drugačiji. Zato ne možemo da kažemo da su žene emocionalnija bića, a da su muškarci bezosećajni. Često se dešava da neki muškarci ne mogu da izraze svoja osećanja na način kako bi ih možda žene izražavale, ali to ne ne znači da ona ne postoje.
Zbog čega je bitno da shvatimo razliku u izražavanju emocija između polova?
Ove razlike uglavnom predstavljaju problem u emotivnim vezama. Neke žene smatraju da ukoliko emocije nisu izražene rečima to znači da one ne postoje. Nekada i kada žele da kažu kako se osećaju, muškarci ne mogu da nađu prave reči kojima bi opisali svoje emotivno stanje.
Često oni ne žele da priznaju da se osećaju na određen način pogotovu ako su tužni zbog nečega jer tuga nije osećanje koje je društveno prihvatljivo kod muškaraca. Sa druge strane, žene često govore kako se osećaju ili to jasno izraze kroz facijalnu ekspresiju pa je značajno za muškarce da budu responzivni na ovakve znake i da reaguju u skladu sa njima.
Ono što je takođe bitno je da kroz izražavanje emocija žene osećaju neku vrstu psihičkog olakšanja dok kod muškaraca može doći do nagomilavanja emocija i ukoliko su one negativne to može da dovede do niz neželjenih posledica pa oni mogu odreagovati dosta burno.
Važno je znati da izražavanje emocija nije stvar koja je nužno uslovljena polom već i za osobine ličnosti same osobe i načinom vaspitanja koji će oblikovati odonos prema registrovanju i izražavanju emocija.
Autor : Sanja Marjanović
