Sitnice su baza. One korenje čine korenjem. A šta je korenje…možda će biti jasnije nakon što napišem ovaj tekst. Može da se desi da skrenem s koloseka, kao što se često i dešava kada pišem, ali dobro…i skretanje s koloseka može da dovede do pravog mesta.
Neću, sasvim sigurno neću, pisati o tome kako nam je zatvor a.k.a karantin pomogao da se, eto, zbližimo jedni s drugima. Neću, jer smo de facto jedni od drugih udaljeniji nego ikada pre. U svakom mogućem smislu. I besmislu. Neću da pišem ni o tome šta sam ja radila u tom zatvoru jer to nikoga ne zanima; zašto bi ikoga zanimalo šta sam ja radila, zar ne. Neću da kažem ništa od onoga što su svi govorili. Jer konformizam nije za mene. A nisam ni ja za konformizam.
O tome neću da pišem, ali evo o čemu hoću…
Sitnice, dakle.
Staviću na stranu oduzimanje prava na vazduh i pokret, to je posebna tema, i fokusiraću se na ono što mi je, osim vazduha i pokreta, najviše nedostajalo…onako, baš nedostajalo. A nisam znala da bi to moglo da mi baš nedostaje. To su sve one sitne, baš sitne stvari koje dan čine danom, međuljudske odnose međuljudskim odnosima, koje lepotu čine lepotom, sve one sitne stvari koje život čine životom. Sve one sitne stvari koje potcenjujemo zato što su sitne. Sve one sitne stvari koje uzimamo zdravo za gotovo jer smo preopterećeni stvarima koje nisu sitne, ali su zato suštinski nebitne. Suštinski, kažem. Jer suština je važna. Mogu da nabrajam sve te sitnice, mogu pa možda i hoću ali isto kao malopre – zašto bi ikoga zanimalo u kakvim to sitnicama ja uživam? Ili je to samo moja percepcija, možda nekoga i zanima…zato ću možda i da pomenem na šta tačno mislim.
No, sitnice su ono čega se sećamo. Čisto sumnjam da je neko tokom vanrednog stanja jedva čekao da stanje postane redovno da bi mogao da se, na primer, vrati svom poslu koji inače ne voli. Ili da se vrati u školu [iz koje inače beži] da bi mogao da uči ono što ga ne zanima. Ili da radi bilo šta što radi zato što, eto, to tako mora. Ali ne sumnjam da su svi jedva čekali da opet uživaju u svim onim lepim, malim, pravim stvarima koje im dan na poslu ili u školi čine lakšim i podnošljivijim. U kroasanima koje neki kolega svako jutro donosi svom timu, na primer. Ili u krem bananicama kojima koleginica ima naviku da ulepšava jutra svojim kompanjerosima u kancelariji. Neko je, možda, jedva čekao da popije espresso na pauzi, onako s nogu. Onima koji idu u školu, možda su nedostajali veliki odmori. Nekome je možda nedostajala i matematika, ima i takvih! [autorka teksta namiguje, njoj matematika nikada ne bi mogla da nedostaje]. Verujem da je bilo i dosta onih kojima je užasno, nepodnošljivo falilo da trče u 21h, jer svako veče trče u 21h. Nekome su nedostajali neki ljudi i gromoglasan smeh koji uz te ljude obavezno ide. Verovatno ima i onih kojima je nedostajao svakodnevni ručak u omiljenom restoranu, na omiljenom mestu pored prozora i neobavezno, ljubazno ćaskanje s konobarom koji se svakog dana iskreno obraduje svom omiljenom gostu. Nekome je nedostajao “zaključani” Kalemegdan. Nekome je falilo ovo, nekome je falilo ono. A sve su to sitnice, i ovo i ono. I svako od nas ima neku svoju sitnicu…koja mu je falila.
Važne su sitnice, stvarno su važne. Njih nosimo sa sobom gde god da krenemo i njih se sećamo u kakvim god uslovima da smo
Kad negde otputujemo, zaboravljamo koliko smo platili avio kartu, ali pamtimo svaki osmeh koji smo razmenili s lokalnim stanovništvom na lokalnoj pijaci na kojoj smo kupili najukusniji mango na svetu. Zaboravljamo koliko smo se izmaltretirali po aerodromima, ali pamtimo pleteni šešir koji nam je poklonio prodavac kokosa na plaži. Pamtimo i svaki taj kokos koji smo popili…ili pojeli.
U međusobnim odnosima, partnerskim naročito, pamtimo sve one sitnice kojima smo se zajedno smejali, na primer smejali. Možda smo zbog nekih sitnica i plakali. Sećamo se svih onih običnih razgovora, čak i onih na temu politike, a kroz koje smo se upoznavali i povezivali. Sećamo se svake male poruke od par reči, možda ni toliko. Njih se posebno sećamo onda kada prestanu da nam stižu. Sećamo se svakog hvatanja za ruku. Sećamo se svakog pogleda. I osmeha. Svega se toga sećamo i sve nas to održava u životu onda kada imamo utisak da nam se ne živi.
Sitnice.
Sve su to sitnice.
Krupne sitnice ili sitne krupnice, m…da.
Sve su to niti od kojih nam je ispleten život.
A uzimamo ih zdravo za gotovo.
Eto, koliko smo nesvesni.
“Jer ponekad nam je potrebno tako malo da bismo ponovo postali ono što smo nekada bili.”
[Paolo Sorrentino, „Nevažne tačke gledišta“]
Autor: Anita Šipić
