Pesimizam nastaje kada naše biće izgubi vezu sa svojom duhovnom suštinom.
Ako je pesimizam naša usvojena tačka gledišta na život, ne vidimo ni smisao ni vrednost ikakvog pokušaja napredovanja ili samoostvarenja. Sve je unapred izgubljeno ili kompromitovano, nema smisla delovati jer: “…sreća je bajka, a mi smo realni…igra je nameštena i sve je unapred dodeljeno nekom drugom, jačem i lukavijem od nas…ne budimo naivni, svet se raspada..“itd.
Pesimizam kao stav je izraz naše sveukupne niskofrekventne energetske vibracije. Energija svesti je tada na niskom nivou i fizička snaga počinje da nam nedostaje. Nekakvo gašenje energije je u toku i ono se tako i doživljava, sve je teško. Mi se povlačimo jer ne vidimo da će ikada postati lakše. Odustajemo unapred i ne podnosimo kada nas prijatelji i bližnji bodre ka novim mogućnostima. Ne pristajemo na promene i opravdavamo svoj pesimizam teškim životom na zemlji. Pesimista je potpuno siguran da je naivno nadati se i to argumentuje svetskom krizom ili drugim beznađem sa kojim se lično susreo. On je ubeđen da je njegov svet jedini svet.
Kada govorimo o niskofrekventnoj energetskoj vibraciji to znači da naša energija sporo vibrira. Na materijalnom nivou je to gustina. U nama je to nedostatak energetske prohodnosti i nije nimalo dobar za naše zdravlje ni telesno, ni mentalno, ni emocionalno. Svaka akcija nam je tada otežana, kao kada bismo se kretali kroz gusto popunjen prostor umesto poskakujući, brzo, poletno i efikasno kroz sve prostore i situacije. Teške su nam misli i ostvaruju se kao problemi.
U rekonektivnoj praksi bismo pesimizam razumeli kao diskonekciju, gubitak nama najvažnije veze. Svi naši problemi i zdravstveni poremećaji nastaju u tim dužim prekidima naše jedinstvene veze sa univerzumom. To je zapravo, preveliko odstupanje od naše duhovne putanje. Kada se dogodi da pesimizam napravi ovakav duži opšti zastoj, a obično na svim životnim poljima istovremeno, mi ga jasno nazivamo patnjom, krizom ili blokadom – što gubitak veze sa sobom i jeste.
Pesimista se često, unutar sebe, godinama muči sa strahovima, nesigurnošću, bezvoljnošću i generalnim lošim pogledom na sebe, pa i na sve iako taj deo svojih osećanja nije podelio sa drugima. Ne postoji zdravo neučestvovanje u sopstvenom životu i uopšte fizičkom svetu. Svako ozbiljnije povlačenje od sebe će nas staviti u tešku situaciju, zapravo u priliku za promenu koja će pesimisti izgledati kao još jedna “neprilika“. Cilj ovih kriza i blokada je da nas nateraju da se hitno vratimo našim potrebama i željama, našoj posebnoj iskri života koja je predugo bila zapostavljena.
Pesimizam nije samo nekakav stav, to je jedan od krajnjih oblika duhovno fizičkih – disbalansa. Pesimizam može uzrokovati mnoštvo ozbiljnih zdravstvenih problema. Ako sve prethodne krize nisu uspele da nas preobrate, bolest nastupa da bi nas dramatično zaustavila u negiranju sopstvenih životnih potreba. Zaustavljeni smo da bismo se istinski uželeli sopstvenih radosti i vratili stvaranju svoje sreće. Što Vam je delom sada dodatno i približilo značenje termina „rekonekcija“.
Pesimizam se može isceliti. Pesimizam čak može postati optimizam.
Potrebna nam je svesna odluka da se promenimo. Da sebe ponovo zavolimo. Da se vratimo na putanju svoje duše. Da zaronimo još dublje u ovaj fizički život i ponovo nađemo svoju suštinu.
Sve navija ZA nas!
Autor : Teodora Balabanović
