Prvi deo možete naći OVDE…
Svedoci smo bezbroj nesvakidašnjih scena koja su direktna posledica čovekovog odsustva. Od Meksika gde su krokodili pokazali svoju dominaciju hrabrim izlaskom na Oaxaca plažu, velikog broja gradova gde je divljač bojažljivo ali sigurno zakoračila na ulice, sve do Italije i Indije gde su delfini plivali sve bliže i bliže obali ispitujući znatiželjno zašto su svi čamci usidreni i kuda je nestao svakodnevni morski saobraćaj. Možda najveći benefit našeg samog „odsustva“ direktno utiče i na viši kvalitet našeg samog života. Sve je više i više gradova koji sa oduševljenjem prikazuju enormno niže stope vazdušnog zagađenja usled potpunog izostanka gradskog saobraćaja i ostalih uobičajenih ljudskih aktivnosti.
Primera radi, u poslednjih nekoliko meseci Beograd je često bio u žiži javnosti po izrazito lošem kvalitetu vazduha. Dok su se neki organi vlasti hvatali u koštac sa ovim problemom ili makar obećavali korake ka rešavanju istog, beograđani su priželjkivali kišu i jak vetar kako bi najzad punim plućima prodisali. Posle tri uzastopna dana karantina i višenedeljnog drastičnog smanjenja saobraćaja, kvalitet vazduha beleži svoje rekordne najbolje rezultate. Kao što rekoh, svaki novčić ima dve strane. Ako ništa drugo, makar dišemo čistiji vazduh. Možda će teško stečeno karantinsko iskustvo na kraju cele priče biti korisno za buduće planove zdravijeg života.
Na sreću, ne mora čovek potpuno da nestane kako bi neke stvari krenule na bolje. Ima bezbroj projekata i zakona koji su doveli do srećnih završetaka, ili bolje rečeno obećavajućih početaka. Izdvojio bih lepu priču grbavih kitova i njihovu izuzetno tešku borbu za goli opstanak. Dugi niz decenija kitovi su bili ubijani zbog dragocenog mesa i ulja. Procenjuje se da je preko dva miliona kitova svih mogućih vrsta ubijeno od strane naše ruke. Kao rezultat masovnog ribolova, pojedine vrste su dospele na prag istrebljenja, što je bio i slučaj sa grbavim kitom. Od 1986. komercijalan lov na grbavog kita je stavljen na „pauzu“ da bi se vrlo ubrzo i na globalnom nivou uvele održive mere ribolova koje bi dozvolile oporavak velikog broja vrsti. Nedavno su naučnici imali izvanrednu priliku da snime povratak arktičkog plavog kita, u broju koji dugo nije viđen. Nadam se da ćemo u budućnosti u kitove i slične ugrožene životinje sve više upirati naše mobilne telefone umesto ubojitih harpuna.
Iako su mnoge vrste kitova za dlaku izbegli potpuno istrebljenje, nažalost mnoge životinje nisu bile te sreće. Broj izumrlih vrsta raste iz godine u godinu i brojci se ne nazire kraj. Šta je majka priroda pravila milenijumima, čovek je u stanju da ugrozi sam život ili ga potpuno izbriše zarad lične pohlepe i sebičnog stava da je planeta naše vlasništvo dok su ostala bića nemi putnici bez prava glasa. Nastavljamo da krčimo šume, prašume i džungle, sečemo planine, premeštamo reke i isušujemo jezera. Ogromna prirodna prostranstva smo „pojeli“ neosvrćući se na dugoročne posledice i pustoš koju smo ostavili za sobom.
Siguran sam da postoje ekstremisti koji i priželjkuju kraj ljudske civilizacije zbog ogromne ljubavi naše planete i njenog zdravlja. Naših ruku dela ne mogu ovako u nedogled, to je svima jasno, pa čak i mojoj (skoro) trogodišnjoj ćerki koja me je pre neki dan pitala: „Tata, tata, kesa je na drvetu?“. Da li da joj ispričam celu priču o tome kakvi smo mi kao civilizacija i da je pravo čudo što je samo jedna kesa na drvetu ili da je nevino slažem da je neka ptica slučajno ostavila kesu na drvetu posle odlaska u prodavnicu ali će se vratiti posle po istu. Naravno, scenario sa pticom je pobedio. Kao rezultat, moja mala princeza je krenula na sav glas „Ptico, dođi! Ptico dođi, kesa je ovde!“. Nevino detinjstvo…kako stvari stoje, imaće njena generacija pune ruke posla. Sve ono što smi mi decenijama turali pod tepih, pre ili kasnije neko će i to morati da počisti…neka je, neka uživa bez brige dok može.
Možda će nas rezultat ove pandemije, kao u nekom romantičnom holivudskom filmu, sve staviti za okrugli sto i naterati na jedno duboko i iskreno razmatranje naših pravih prioriteta i puta kojim želimo da nastavimo kao civilizacija. Sa viškom vremena na raspolaganju, iskoristiti ga za pažljivo smišljene sledeće korake je možda i jedina opcija koja nam je preostala. U suprotnom, možda buduće generacije neće imati niti znanja niti sreće da preokrenu posledice koje će možda biti nepovratne i pogubne, ne samo za grbave kitove već i za nas same. Ako ništa drugo, čak iako svi nestanemo i planeta zemlja proguta svaki trag našeg postojanja, makar će svemirske sonde Voyager 1 i Voyager 2 potencijalno još milionima godina nositi dokaz o naprednoj civilizaciji koja je imala dovoljno znanja da pošalje poruku u svemir ali ne i mudrosti da to znanje iskoristi za prosperitet i uravnotežen život u harmoniji sa svojom jedinom matičnom planetom.
Nadam se i verujem u bolje sutra. Nadam se da će ova pandemija biti još jedna lekcija koja nas je učinila jačim. Nadam se da ćemo da prepoznamo snagu jedinstva u teškim momentima i učiti na našim greškama…nadam se…
„Remember, hope is a good thing, maybe the best of things, and no good thing ever dies.“ – Stephen King
Autor : Balša Martinović
