U momentima izolacije koji, sa vrlo izraženom dozom straha i panike, drmaju celu našu planetu, najprisutnija misao svakog pojedinca je čežnja za vraćanjem životnih rutina u „normalu”.
Nažalost ta „normala” po standardima naše civilizacije teži ka nezaustavljivom tehnološkom razvoju, kapitalizmu, visokom stresu kao sastavnom delu skoro svačije profesije, zgusnutom programu aktivnosti koje nam često ne dozvoljavaju ni da zastanemo, udahnemo duboko i zapitamo se da li smo zaista kao društvo na pravom putu ili smo, slučajno ili možda pak namerno, malo skrenuli sa istog bez osvrta na mapu pravih vrednosti, smisla života, sreće, razuma i logike.
Izolacija, kao i sve ostalo u životu, ima svoje lepe i loše strane. Mnogi su jedva dočekali kućnu izolaciju kako bi prošli kroz neodgledane filmove i serije, prašnjave police nepročitanih knjiga, neodrađene kućne projekte koje bezvoljno uporno odlažu već mesecima, godinama.
Svo vreme koje bi ranije investirali u prevoz na posao i povratak sa istog, odlazak na piće sa prijateljima, bioskope, restorane, rođendanske proslave i naravno za nas roditelje neizbežne dečije rođendane, svo to vreme sada imamo za sebe i naše najbliže.
Iskoristimo ga pametno jer se ne dešava tako često da nam neko „naredi” da provodimo vreme sa porodicom. U neku ruku, hvala puno na tom “poklonu”. Znam da ću ga iskoristiti maksimalno.
Ako ništa drugo, na svojoj terasi ću da nastavim da uživam u potpunom odsustvu saobraćaja. U svom komšiluku, dugo nisam čuo cvrkut ptica u sred bela dana, vrlo retka i izuzetno prijatna pojava.
U pojedinim delovima sveta, odsustvo čoveka tokom perioda izolacije je potpuno. Države poput Srbije, Grčke i Italije su uvele mere karantina koje mnogima deluju preoštro.
Ali jedno je sigurno. Čovekov skoro potpun nestanak blaženo deluje na biljni i životinjski svet. U relativno kratkom vremenskom periodu, zdravstvena slika naše cele životne sredine se drastično poboljšala da je prosto zapanjujuće koliko čovek kao rasa direktno utiče na zdravlje cele planete.
Gledao sam nekoliko zanimljivih kratkih dokumentaraca sa temom „Šta bi bilo kad bi čovek odjednom nestao?“. Sa novom pandemijom, neki gradovi su zaista i imali priliku da makar na tren iskuse ovaj fenomen koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Meni je nepojmljivo da u jednom trenu kompletna ljudska planetarna aktivnost odjednom stane, sedne na klupu i odluči da malo „iskulira“.
Prema poslednjim izvorima podataka za saobraćajni transport, to bi predstavljalo oko dve milijarde privatnih automobila, preko dvesta miliona raznih vrsta motora i tri miliona autobusa, dvadeset pet hiljada komercijalnih aviona i bezbroj drugih vozila koja nisu ni registrovana.
Kada na tu količinu dodamo ogromne morske flote komercijalnih i privatnih brodova, kruzera, jahti i čamaca, cifra vrtoglavo skače. A da ne kažem da bi trebali da uračunamo i celokupnu planetarnu vojnu spremnost u obliku aviona, tenkova, podmornica, nosača aviona, razarača i ostalih poznatih i nepoznatih savremenih naoružanja koja definitivno utiču na našu životnu sredinu.
Kada bi čovek zaista nestao u tren oka, fabrike bi se lagano gasile jer ne bi imale energiju koja ih svakodnevno pokreće i prestale bi sa emisijom štetnih gasova.
Termoelektrane na ugalj bi utihnule i gusti dim ne bi više kuljao iz visokih dimnjaka. Nuklearna postrojenja bi se verovatno automatski ugasila uz veliki broj automatskih sigurnosnih protokola…ili bi čak došlo i do neke eksplozije u stilu Černobila.
Struja bi svakako prva nestala, zakazali bi mnogi bezbednosni sistemi (osim ako nemaju pomoćne generatore koji bi se svakako vrlo brzo i sami ugasili zbog nedostatka ljudske ruke). Desio bi se kolaps hemijskih postrojenja, gde prisustvo čoveka predstavlja jedinu liniju odbrane između nežne flore i faune i veštački stvorenih molekula.
Verovatno bi ista postrojenja bila epicentar katastrofalnih zagađenja prouzrokovanih izlivom otrovnih hemijskih supstanci. Velike su šanse da bi se obnovljivi izvori energije poslednji ugasili, što je u neku ruku vrlo dobar znak da je to pravi put kojim treba da idemo.
Ali i pored svih negativnih posledica, bilo prouzrokovano novom pandemijom ili nekom drugom prirodnom katastrofom, u potpunosti se slažem sa latinskom izrekom „Natura non constristatur“, što bi u prevodu značilo „Priroda nije tužna“.
Ono što mi percipiramo kao katastrofu globalnih razmera, majku prirodu ovaj splet okolnosti nije potresao ni najmanje…čak naprotiv. Dok većina jedva čeka svetlo na kraju tunela i povratak brzom sistemu koji ne zna za predah, naša planeta najzad može da diše, da malo dođe sebi i opet uspostavi svoje prisustvo koje je sebično istisnuto od strane čoveka zarad nezasitog razvitka i neprestanog širenja.
Autor : Balša Martinović
