1. April. – Dan šale.
I šalimo se. Uvek. Pa i u vanrednom stanju. Humor nas je održao, njemu hvala. Šalimo se, ali situacija, kažu, nije za šalu.
1. April, dakle. – Dan šale.
A napolju noć. Policijski čas. I tišina. Tišinčina. A onda, mjauk mačke. Kuckanje tanjirima. Glas sa neke od susednih terasa. Pa još glasova. Muških. Vazduh prija i prozori su, uglavnom, pootvarani. Jer treba nam vazduh. Neophodan nam je. Vazduh.
Ne znam kako ću bez vazduha, kapiraš? Ako nam ga zabrane.
Kažem mu. Spuštam ruku na njegovu. I vozimo se ulicama Novog Beograda. On. I ja.
A onda, sutradan…
1. April. – Zvezdara.
Noć. I policijski čas. Tišina. Tišinčina.
Lupkanje šerpama. Tandrkanje đubretarske službe. Njima je dozvoljeno da rade…ili nije? Možda i nisu oni. Zvuk kola, nekih većih. Policijski džip, verovatno. Golub. Lepet krila pa ono nepodnošljivo gu-gu koje budi ranom zorom. Još glasova. Muških. Smeh. Negde neko vodi ljubav. I mačke. Opet. Mjauk. I mačke vode ljubav. Izgleda.
Zavese su uglavnom navučene na prozorima, ali tanke su. I svetla su popaljena. Siluete se naziru. Samo se naziru. Ali jasno se vidi ko šta radi…od onih koji su još uvek budni. Sad je 22:57.
Ja se ne vidim. Stojim na prozoru. Ili iza prozora? Kako se kaže? Jer ako kažem da stojim na prozoru, onda to znači da stojim na prozoru. A ne stojim na njemu. Gledam kroz njega. Dakle, stojim iza prozora.
Mačke su sve glasnije. Niko ih ne vidi. Ali ih svi čuju. Od onih koji, kao i ja, stoje iza prozora i gledaju u mrak. U tišinu. Iz mraka. Iz tišine.
Ja se, dakle, ne vidim. Ali vidim.
Škripanje stare roletne. Izgleda da će još neko na spavanje. Prošao je još jedan dan karantina. Sutra sviće sledeći. A što više dana u karantinu ostane iza nas, sve je manje dana u karantinu koji tek treba da svanu. Jer sve bude i prođe. Pa i ovo sada biva…ali će proći.
Vidim svetlucanje grada. Prolaze neka kola. Nisu panduri. Kapiram da se neposlušnici provlače kroz ulice u kojima pandura ni nema. Kao što su ove ulice u mom kraju. A možda ih i ima, pandura. Ali njih ne vidim. Jer ne mogu da izađem na ulicu.
Policijski je čas.
23:03.
Grad i dalje svetluca. I dalje ga vidim.
Beograđanka. Ona Beograđanka koja je i dalje tu, ali koja nije više ono što je bila. Ona Beograđanka u kojoj je nekada sedeo, radio i disao jedan Duško Radović. Gde je nestalo ono što je nekad bilo?
Kašalj. Spuštam pogled s telefona na park ispred zgrade i vidim osobu koja kašlje. Muškarac. Mlađi. Kašlje. Krenuo je negde, pa se vratio nazad. Jer možda ni ne zna gde je krenuo.
Policijski je čas. I evo ga opet. Dečko koji kašlje. Vratio se. Izgleda da ipak zna gde će.
1. April. – Al’ neće još dugo da bude prvi. 23:12.
Za 48 minuta već će da bude drugi.
Da l’ će i dalje da nam bude do šale?
Dune vetar s vremena na vreme. Vetrić. I drveće po kom još nema lišća, zašušti. Da razbije tišinu.
Smeh. Grohot. Ovaj put ženski.
Onaj sa škriputavim roletnama…biće da ipak ne može da spava. Biće da je ustao iz kreveta. Zaspaće…kasnije. Jer još nije dovoljno kasno. Za spavanje.
23:20.
I dalje stojim iza prozora. I dalje se ne vidim. Gledam. Slušam. I osećam. Svežina. Svežinu osećam. I prija. Tako prija. Vazduh. Prija i tišina.
Da l’ da je snimim pa da je slušam kad je više ne bude?
23:25.
Opet đubretari. Sad su negde bliže. Definitivno rade. Jer mora neko i da radi. Neko ko sasvim sigurno ne radi dok đubretari rade, otvara vrata od terase. Da se nadiše.
Čega da se nadiše? Život. Života da se nadiše.
Policijski je čas.
A život…
…i dalje živi.
23:31.
Laku noć. I srećno.
Autor: Anita Šipić
