Domaći zadatak je integralni deo kognitivno-bihejvioralnog tretmana i obično ga osmišljava terapeut nakon svake seanse. Često ovaj naziv ume da zavara jer liči na nešto što smo kao mali radili u školi pa će za neke ljude on imati odbojan prizvuk. Ono što jeste isto sa domaćim zadatkom u školi je da će zadatak koji dobijete da uradite u toku psihoterapijskog procesa vama svakako koristiti, ono što nije isto je da ako ga ne uradite nećete dobiti nikakve kaznene poene ali ćete biti sve dalji od rešavanja sopstvenog problema zbog kojeg ste se obratili psihologu.
Sadržaj domaćeg zadatka uglavnom obuhvata nešto o čemu je već bilo reči na samoj seansi pa sada to treba uvežbati i van terapijskog konteksta. Pretpostavimo da imate strah da upoznajete nove ljude jer niste dovoljno ovladali veštinama socijalne komunikacije. U okviru seanse terapeut se može staviti u ulogu nepoznate osobe a zadatak klijenta je da inicira komunikaciju sa njim. Ova vežba se zove “role-play“ i klijent i terapeut mogu menjati uloge u toku seanse. Domaći zadatak klijenta bi bio na primer da do sledeće seanse, na osnovu novostečenog iskustva sa terapeutom, inicira razgovor sa bar jednom nepoznatom osobom u svojoj okolini.
U zavisnosti od problema sa kojim klijent dolazi i u zavisnosti od psihoterapijske tehnike koju je terapeut primenio zavisiće i sadržaj domaćeg zadatka. Takođe, zadatak treba biti svrsishodan, da klijentu pruži šansu za vežbanje ponašanja koje je u interesu za rešavanje njegovog problema, i treba imati visoku verovatnoću da će biti uspešno izvršen. Obično na početku terapeuti sami generišu domaći zadatak, a kasnije klijenti bivaju sposobni da sami sebi kreiraju domaće zadatke uz malu pomoć terapeuta. Kada klijenti uspešno izvrše zadatak, na sledećoj seansi se govori o tome kroz kakve teškoće su prolazili, kako su se ponašali i kako su se osećali dok su obavljali zadatak. Jedan od glavnih ciljeva domaćeg zadatka pored menjanja određenog ponašanja je i da se se smanji tenzija povodom neke situacije u kojoj je klijent osećao strah, anksioznost, bes, stid itd.
Dešava se da klijenti ne izvrše domaći zadatak usled toga što su preterano teški za njih u smislu da je su se osećali toliko neprijatno da nisu mogli da izvedu zadatak do kraja. U takvim situacijama domaći zadatak se revidira i pokušava se što bolje prilagoditi klijentu. Važno je znati da domaći zadatak koji ne izaziva ni malo neprijatnosti ili anksioznosti, straha, itd. nije dovoljno dobar jer neće pomoći klijentu da to osećanje prevaziđe. Često je klijentu dozvoljeno da potraži podršku u obavljanju domaćeg zadatka u realnosti, od terapeuta ili neke bliske osobe ali samo na početku dok se malo ne „opusti“. Neki klijenti nikada ne urade ni jedan domaći zadatak, čak se i ne potrude-jednostavno odustanu. Ukoliko se ustanovi da klijent ne pokazuje nikakvu inicijativu sa svoje strane onda terapijski rad gubi na svom značaju i nema svrhe dalje nastavljati sa radom.
Domaći zadazak u psihoterapijskom procesu održava izvesnu strukturu i čini da se rad na sopstvenom problemu shvati ozbiljno. Dakle, ako želite da rešite problem morate biti istrajni i uporni i posvetiti se tome-terapeut je tu kao neko ko će vam na osnovu svog znanja i iskustva dati smernice, korekcije i pohvale za ono što vi sami budete radili. Sve vereme imajte na umu da radite nešto za sebe i da domaći ili bilo koji drugi zadatak koji dobijete ide vama u korist a ne protiv vas ma koliko vam se to na početku činilo neprijatno, veliko i nepremostivo.
Autor: Sanja Marjanović
