Izolacija. Moj lični izbor ovih dana. U isto vreme i izazov. Ostati kod kuće okružen sopstvenim mislima, nekontrolisanom energijom, možda i naletima depresije, samoća, panika, dosada…
I dok je ovih dana glavna i gotovo jedina tema virus koji nas je napao, pametni i svesni izabrali su da ostanu kod svojih kuća, a oni malo manje svesni i rekla bih svojeglavi i dalje traže razloge da kod kuća ne ostanu. U isto to vreme na društvenim mrežama kruži poziv na neku vrstu izazova, pa, primetih, mnogi postavljaju slike iz detinjstva??? Dooobroooo, do mene je. Nisam sa pažnjom propratila, što objašnjava moju zbunjenost!
Elem, ovih sam dana samu sebe izazvala. Izolacija, ne zna se na koliko dugo, pa da vidim da li ću i koliko izdržati! Sigurno ne može biti teže od ostavljanja cigareta ili robije! Da vidimo…
Kao i svaki put kada me spopadne nervoza ili dosada ja napadnem usisivač, dohvatim se sredstava za čišćenje i gotovo da uživam u celodnevnom sređivanju stana. Ovoga puta trajalo je dva dana, ali stan je cakum-pakum, mirišljav i jako prijatan za provesti u njemu ceo dan!
Na police sa knjigama izdvojila sam baš one koje ću napokon pročitati, nakon što su godinama skupljale prašinu i čekale svoj red. Kada ste poslednji put pročitali knjigu? Hajde, priznajte sebi!
Sređivanje plakara ostavila sam za naredne dane. Nisam sigurna da li je proleće ili još uvek zima? Rekla bih da je proleće na pauzi. Stiglo je, prijavilo se da je tu i onda uzelo pauzu.
Nismo se valjda nagledali pahulja po praznim ulicama, nisu nam se smrzli prsti dok čistimo sneg sa naših automobila, nismo nosili kape koje nam obavezno pokvare frizure, nismo se napili od kuvanih vina i vruće rakije.
I tako je proleće odlučilo da zatane, na kratko. Tako smo zastali i mi. Onemogućeni da se u toku dana bavimo svim onim što nas je okupiralo, odložili smo obaveze. Odložili smo i probleme.
Odložili smo ceo naš život, onakav kakvog smo ga živeli i zastali na kratko, nadam se, da bismo videli: sneg prvih dana proleća, prazne ulice grada, ružičaste cvetove na granama japanske trešnje, pit-bulove i pudlice u isto vreme u malom parku ispred zgrade, komšiju sa drugog sprata, ćelavog, sa ogromnim nabildovanim mišićima kako svakog dana Gospođi Dobrilović donosi po nešto iz marketa.
Da bi smo ćuli: dživkanje vrabaca, za koje kažu da ih je u Beogradu sve manje, graktanje njihovih većih rođaka, tako glasnih, naročito nakon 17 h svakoga dana, tihi šapat naših sopstvenih misli, maukanje mog mačora kada je uporan u nameri da izađe na terasu, krckanje parketa i one šumove noću za koje još nisam sigurna odakle dolaze.
Toliko sam toga propustila žureći da stignem, plašeći se da ne izgubim, nervirajući se što ne može baš sada i baš onako kako sam zamislila.
Klik. Pauza.
Kucam ovaj tekst, tamo iz druge sobe dopire lagana muzika. Tek neki minut posle 13 h, pijem zeleni čaj. Praktikujem ovih dana umesto druge i treće kafe. Zadovoljno se smeškam dok me mišići celog tela pomalo bole i zatežu. Odradila sam i danas trening, drugi po redu, ja koja ne volim da treniram.
Razmišljam kako ću sa zadovoljstom da napravim sebi neki jako zdrav i hranljiv obrok, nakon što završim video poziv sa mojom 65+ kevom. Sada me viđa bukvalno svaki dan i zbog toga je jako srećna. Bukovski čeka na stočiću pored lampe, onaj prvi mrak kad sve utihne. Po glavi mi se smenjuju želje, ideje, poneki već osmišljen plan sačekaće da pauza prestane, a onda će postati realan, ostvaren.
Ovih dana napravila sam velike promene. Prekinula sam ,,dan mrmota,, dozvolila sebi da udahnem, usporim, sačekam i razmislim. Sabirajući troškove, oduzimala sam od primanja, obnovila i tablicu množenja, naterala sebe da pobedim navike, da se potrudim i verujem da mogu. Više i bolje.
Ne dajem mislima da me obuzmu i savladaju, ali mnogo i često razmišljam. O ljudima, ljubavi, sreći, o prošlom, sadašnjem i budućem, ali sa zasebnom fiokom, o novim belim patikama koje su mi baš potrebne, o tome kako je moguće pobediti sebe i voleti sebe, svaki dan, život.
A kada proleće prekine pauzu biće najlepše do sada. Ne zaboravite osmeh, iskreni, zadovoljni osmeh koji će ispuniti svaki vaš dan!
Autor: Jelena Torlaković
