Ovaj tekst posvećen je jednom gospodinu, pravom beogradskom boemu…kog više nema.
– Pa ti ne znaš?, pita me J.
– Šta?, pogledam je malo začuđeno i sa iščekivanjem da čujem to što ne znam.
– T. je umro…pre nedelju dana.
U tom trenutku, momentalno, počnem da vrtim film unazad i da računam koliko ga dugo nisam videla. Nemoguće da je to bilo u oktobru, prosto je nemoguće. Jer ako je moguće da je prošlo toliko vremena, kako je moguće da je prošlo toliko vremena?
Au.
Kako letimo kroz vreme. Mi. Ne leti vreme. Mi letimo. Vreme je tu i pre i posle nas. Ali mi…mi prolazimo brzinom koje uopšte nismo svesni.
– Nisam htela ja da ti kažem da ne budem prenosilac loših vesti, ali mislila sam da znaš…
– Ne znam. Niko mi nije rekao, ali nemoguće je da sam ga poslednji put videla pre šest meseci, nemoguće!
Nisam znala u kakvom je zdravstvenom stanju T., ali znam da sam pre tačno tih nedelju dana kada je umro, dakle u tim trenucima kada je odlazio iz ove dimenzije, pomislila ovo: baš dugo nisam videla T., ali on sigurno dolazi rano, kao i uvek…ja kad dođem, on je već odavno otišao.
Nekako se stalno nameštaju situacije koje mi iznova i iznova dokazuju da smo sa nekim ljudima povezani nevidljivim nitima, kako je to nazvao Niče, ako se ne varam. Nevidljive niti.
– Kako ste T.?, pitala sam ga s poštovanjem svaki put kad ga vidim.
– Evo, sine, jebački…, odgovarao je gospodin T., vazda spreman za to pitanje…i za taj odgovor.
Nakon mog pitanja i njegovog odgovora, bez izuzetka je sledio smeh. Moj grohot i njegov smešak. Bio mi je posebno drag gospodin T. I volela bih da sam se pozdravila s njim…poslednji put.
– Sine, imam neke đinđuve…vidim da ti to nosiš, i moja B. je kao i ti volela đinđuve. Hteo sam da ti poklonim neke, ako ti se sviđaju…doneću ti to ovih dana.
Par dana kasnije…
– Sine, ljubi te čika T., svaki put zaboravim da ih ponesem a i nikad ne znam kad ću da te vidim…ajde ti lepo sa mnom pa izaberi, da ne nosam kese pune đinđuva sa sobom.
Nasmejah se i rekoh:
– Važi, čika T., idemo…
Ušla sam u vremensku mašinu. Ogroman, stari salonski stan, ispresecan prostorijama koje uplovljavaju jedna u drugu i nikada se i nigde ne završavaju. Sve je onako kako je verovatno bilo i na samom početku, kada su se životi u njemu tek stvarali. U tom ogromnom, starom salonskom stanu. U toj vremenskoj mašini.
– Ovde smo moja B. i ja svako jutro sedeli i pili kafu i rakiju…sad sedim sam. Sednem na svoje mesto, njena stolica ostaje prazna, sipam nam po rakiju i baš kao da je još uvek tu…mnogo mi fali moja B., sine. Mnogo.
Pa nastavlja dalje…
– Vidiš ovo cveće? E pa sve je to ona zasadila, o svemu je ona vodila računa.
A terasa…priča za sebe. Veliki sto, nekoliko stolica, mali televizor, mnogo nekakvog kreativnog nereda i pogled na tišinu. Na tišinčinu. Terasa ušuškana u cveće svih mogućih i nemogućih vrsta, veličine moje dnevne sobe, slika je i prilika izolacije u samom centru grada. Za one koji tu žive – sve je vidljivo, ali su oni koji tu žive nevidljivi za sve osim za one koji tu žive. Inkognito svemir.
– Izaberi šta ti se sviđa…, kaže mi dok smo sa terase išli ka jednoj od soba u kojoj su uskladištene đinđuve gospođe B. Prolazeći kroz lavirint, imala sam priliku da vidim istoriju pisanu desetinama godina, istoriju koja nastavlja da živi i posle čika T. Vodopadi knjiga slivali su se sa svih strana, police ispunjene hiljadama naslova – od poda do visokog plafona. Stare fotelje u kojima se onaj koji u njih sedne oseća kao grof. Mestimična memla koja daje specifičan šmek celom stanu. Otvorena vrata jednog kupatila iz kog se naziru stare pločice ostavljene tako da ostare još više. Energija života jednog gospodina koji mi je dozvolio pristup toj energiji na koju sam se prikačila, osećajući se tu i tada kao da sam uhvatila signal sa druge planete. I đinđuve u koje sam mogla da zavučem ruke i uzmem svaku koja mi se svidi.
– Jeste sigurni u to? Pitam Vas zato što želim da znate da mi je čast što baš meni želite da poklonite nešto što je pripadalo Vašoj divnoj B.
– Jesam, sine…
Danas više nema ni njega ni nje, ali đinđuve…đinđuve su tu.
Bio je specifičan. Od onih ljudi koji kada se pojave, zaposednu prostoriju autoritetom. Od onih ljudi kojima se uvek, ali uvek i bez izuzetka, obraćate s dubokim, velikim, iskrenim poštovanjem. Od onih ljudi od kojih mnogo može da se čuje i da se nauči. Od onih koji kada pričaju, vi ćutite i slušate, pažljivo. Od onih koji piju viski i puše tompus, a uvek su trezveni i spremni za filozofiju. Od onih koji su iznikli iz ovog grada. Od onih čija je energija utkana u svaku ulicu kojom su se kretali, sporo baš kao čika T. Sporo, ali uvek uzdignute glave. Glave na kojoj crna kosa nikada nije posivela. Od onih ljudi koje će ovaj grad uvek da pamti. Od onih ljudi koje ćemo mi koji smo imali čast da ih poznajemo, uvek da pamtimo. Jer vredni su pamćenja. S osmehom.
– Gde ti je đuvegija, sine…, pita me čika T., pre nego što me zadihano pita i: „Uh, je l’ mogu ja s tobom malo da sednem, umorio sam se…lako se zamaram.“
Pita, a zapravo je već seo.
– Vi, čika T., uvek možete da sednete sa mnom…, odgovorim mu, opet i uvek uz osmeh.
– Sine, pa stalno mi nešto čitaš…šta ćeš da radiš sa tolikim znanjem! Ili čitaš ili drndaš onaj Guglet…svi ste na tom Gugletu! Kao da tu ima nešto pametno…
Takav je bio čika T. Nedostajaće mi.
Naš prvi razgovor. Evo kako je to bilo…
Čika T. u jednom separeu, svom, ja u drugom, mom. Dele nas jedan dvosed i dva stola, njegov i moj. To je bio naš prvi razgovor, pre đinđuva. Uvek je imao svoju ekipicu koja ga je pratila, ali se ekipica tog dana razišla i ostadosmo on i ja. Čika T. i njegove žene, tako sam se šalila s njim…jer uvek su oko njega bile neke žene.
– Mnogo mi nedostaje, znaš…, kaže mi. I nastavlja: „Je l’ znaš ti moju B.?“
– Ne sećam se, čika T. Možda kad bih je videla na nekoj slici, ali ovako…stvarno se ne sećam. Verovatno sam je videla ali nisam obratila pažnju…
Dok sam ja odgovarala, on je otvarao novčanik i tražio sliku.
– Evo je, vidi kako je bila lepa. Najlepša je bila. Mnogo sam je voleo i mnogo mi nedostaje.
Pogledam sliku, vidim lepu ženu, osmehnem se i kažem:
– Jeste T., stvarno je bila lepa…
I jeste bila lepa.
– Nas dvoje smo sve zajedno radili.
Ispričao mi je kako su se upoznali, šta su sve zajedno stvorili, kako su živeli, kako su decu vaspitavali. Čika T. mi priča, dim egzotičnog tompusa širi se po lokalu, viski isparava, a ja slušam…i plačem. Plače čika T., plačem ja. Plačem i sada dok se toga sećam i dok o tome pišem. Nedostajaće mi čika T. Volela bih da smo se još jednom videli, da sam ga još jednom pitala kako ste danas, a on da mi odgovori evo sine, jebački…pa da se smejemo. Nema više takve gospode. Gospode koja može da psuje jer psuje sa stilom. I ima pokriće i za psovanje i za stil.
– Ti, sine, verovatno ne znaš za ovu muziku…
– Eh, čika T., kako da ne znam…ja sam na italijanskim kanconama i francuskim šansonama odrastala!
– To je muzika mog vremena…
To je, dragi moj čika T., i muzika mog vremena, iako su Vaše i moje vreme različita vremena. Jer ja sam, čika T., stara duša.
Ovo je taj poslednji pozdrav dragom T., onoj autentičnoj vrsti Beograđanina, mangupa i gospodina koja je odavno prestala da se rađa i da postoji.
Autor: Anita Šipić
