Nije to isto.
Šta nije isto?
Zona komfora i zona poznatosti.
To nije isto.
To su dve različite zone.
Često čujemo to zona komfora. Kako teško nam je da napustimo svoju zonu komfora. E pa nije nam teško da napustimo zonu komfora nego zonu poznatosti.
Jer, obratite pažnju, zona komfora nam je svakako poznata [ukoliko smo u njoj, znamo da nam je super udobno], ali zona poznatosti ne mora da bude komforna. Štaviše, zna da bude sve osim komforna.
Može da bude tes[kob]na, skučena, bez vazduha dakle zagušljiva, može da bude zaključana kao stari podrum u koji smo strpali sve i svašta, doslovno sve i svašta: od kace za kupus u kojoj je još naš pradeda kiselio kupus za decembar i januar, preko starih novina [pazite ovo: stare novine] do emocija i delova nas koje smo poistovetili sa bespotrebnim starudijama i otpadom.
Međutim, koliko god da se u tom zagušljivom i skučenom podrumu gušimo i bauljamo po njegovoj mračnoj i memljivoj utrobi, ne izlazimo napolje. Ostajemo tu.\
Zašto?
Pa sve nam je to poznato.
Znamo šta tu sve možemo da očekujemo. Znamo i šta od sebe u tim [ne] uslovima možemo da očekujemo. A napolju ko zna šta nas čeka, na šta ćemo sve nepoznato da naletimo i sa čim ćemo sve morati da se suočimo. I palo mi je sad na pamet ono:
- Šta ako padnem?
- Ali, ljubavi, šta ako poletiš?
To što nam je situacija u kojoj se nalazimo poznata nikako, ali nikako ne [mora da] znači da nam je tu gde smo udobno, odnosno komforno. Ovde ću sada sebi da dam slobodu i da kažem da je to [verovatno] jedan od razloga iz kog žrtve nasilja ostaju u zoni nasilja. Prosto im je poznata. Nije ni komforna ni lepa ni zdrava ali je poznata. Nema iznenađenja. Ni prijatnih ni neprijatnih.
Zona komfora, pak, jeste zona u kojoj se iznenađenja ne plašimo. Ušuškani smo, sve nam je divno i krasno, nigde nas ništa ne žulja, ne muči, sve nam je nekako potaman i što bismo uopšte tu zonu napuštali…svi se lako naviknemo na lepotu bilo koje vrste. I na uživanje.
Ukoliko pojam uživanja nije naopak, odnosno ako znamo da uživamo s merom a bez preterivanja bilo koje vrste, onda je sasvim opravdano što zonu koja nam pruža jedan takav komfor ni ne želimo da napustimo. Nemamo potrebu da je napustimo. Lepo nam je. Udobno nam je. Srećni smo i zadovoljni. U miru sa samima sobom i svima ostalima u svemiru.
Dobro je da sebe s vremena na vreme zapitamo šta nam to nije baš kako treba tu gde smo i šta nas tačno sprečava da se odatle izmestimo? U kakvom smo to [vatrenom] krugu, kako se tu osećamo i koliko ćemo dugo tu još da strahujemo, da očajavamo, da se gušimo i žalimo?
Da pitamo sebe i šta je najgore što može da se desi ako zakoračimo i bar jednu nogu stavimo u svet izvan tog kruga koji nam možda jeste nov i nepoznat ali je isto tako, baš zato što je nov i nepoznat, apsolutno otvoren za razna čuda i magije.
Može da bude opasno, može, sve može, ali može i da nas oslobodi. Tu onda ima prostora za još jedno pitanje: šta više volimo – strah ili slobodu? Rizik je sastavni deo života i uglavnom se uvek više isplati nego što nam nanese štetu. Jer ko nikad ništa ne rizikuje, taj ni ne živi. Taj je sebe osudio na život u mišijoj rupi. Tom jeste izvan rupe u zidu u kojoj Džeri živi, ali izvan rupe je i sir!
Mislite o tome.
Okej je da živimo u zoni koja nam je i poznata i komforna [udobna], ali da li stvarno želimo da živimo u zoni koja nam jeste poznata ali u kojoj smo svakom narednom sekundom provedenom u njoj sve dalje od vazduha, sreće, zadovoljstva, mira, inspiracije, ljubavi, smisla…i života. Na šta ćemo da ličimo ako i za dve godine ili pet godina ili dvadeset godina i dalje budemo čamili tu? Ko ćemo tada da budemo?
O tome vredi razmisliti.
“Ako ti ne sviđa tu gde si, pomeri se – nisi drvo!”
[Jim Rohn]
Autor: Anita Šipić
