Sigurno ste čitali svojoj deci priče i bajke pred spavanje. Ili su to možda radili bake i deke, a vi ste usput smišljali smešne i počne pričice da zabavite dete dok putujete, čekate u redu, dosađujete se… I to je sjajno! Polako ste uvodili dete u najznačajnije polje ljudskog delovanja – komunikaciju, ali ne samo to. Širili ste detetov fond reči, inicirali verbalnu interakciju, uticali na njegov razvoj mašte i/ili kritičkog razmišljanja.
Međutim…
Zašto se dešava da većina dece pri pisanju školskih sastava ili izlaganju usmenih sadržaja ima blokadu u mislima, ne može da nađe pravu reč ili im, pak, kompozicija izlaganja postaje konfuzna i rasparčana? Zašto je najčešći komentar upućen nastavniku/nastavnici: „Ne znam kako da počnem…“ ili: „Šta još da pišem u razradi?“ ili: „Znam šta mislim, ali ne znam kako to da kažem…“
Svaki vid usmenog/pisanog izlaganja zahteva praćenje određenog toka misli, kao i sposobnost da se one pretoče u smislene i jasne rečenice koje će najbliže dočarati proživljene emocije ili dešavanja. I to se uči! Ne samo kroz čitanje priča i bajki, već, ponajviše, kroz verbalnu i neverbalnu komunikaciju sa drugima. Sa sazrevanjem proporcionalno raste i dečja sposobnost izražavanja stavova, analize osećanja i opisivanja događaja. Da bismo deci olakšali taj put, možemo ih u trenucima odmora ili igre neprimetno uvoditi u svet reči na malo drugačije načine…
Igra 1. Pričaj šta vidiš
Dok putujete, čekate u redu, sedite na plaži ili u šumi, zamolite dete da vam govori šta vidi oko sebe. Bez ulepšavanja i bez preteranog insistiranja da rečenice budu smislene i kauzalno povezane. U tom trenutku treba da opušteno priča, a ne da brine o formi. Važno je na koji način dete percipira sadašnji trenutak (kao posmatrač i kao akter) – kako tumači ponašanje ljudi u blizini, da li trenutno razvija neko osećanje, kakve su boje prirode, koji se zvuci čuju, itd. Svesnost sadašnjeg trenutka bitna je i sa psihološkog stanovišta. Međutim, sa stanovišta izražavanja misli i osećanja korist se ogleda u sposobnosti deteta da kasnije, na času, u školi, lakše i brže pronađe inspiraciju u događajima kojih je bilo svesno i već sa roditeljima verbalno obradilo.
Igra 2. Ispričaj mi izvrnutu priču
Ima divnih priča koje sasvim šašavo zvuče! I one nam baš dugo ostaju u sećanju. Neka vam dete priča neku priču svojim rečima. Neka i ne bude baš sve logično, neka likovi nemaju baš smislenu motivaciju za svoje postupke, neka bude i duhovito. Bajka ne mora uvek da počinje sa: „Bio jednom jedan…“ Hajde da pokušamo od kraja. „Princ i princeza živeli su srećno…“ pa sada da nastavimo. Dopustite detetu da maštom oboji priču. Tako će je više voleti. Tako će videti da ne postoje okamenjeni oblici priča, već bezbrojne varijante koje svako svojom maštom kreira.
Igra 3. Evo ti reči, pa se snađi
Sada nije dovoljno samo izmaštati i gledati. Treba uspešno kombinovati na prvi pogled nespojive reči u smislenu pričicu, ne dužu od četiri-pet rečenica. Neka zadate reči i sintagme, za početak, asociraju na određenu situaciju, npr. park, devojčica, sunčan dan, igra; obavezno dodati i reč čije umetanje u priču zahteva obrt, npr. kiša. Uz korišćenje i drugih reči, dete će uspeti da osmisli svoju pričicu. Da bi igra bila zabavnija i kompleksija, može se ograničiti upotreba zadatih reči (npr. reč park može biti ponovljena samo dva puta, i sl.).
Igra 4. Pronađi par – brze asocijacije (sinonim, antonim)
Uvećanje fonda reči postiže se čitanjem knjiga – upoznavanjem sa piščevim stavovima i načinima na koje opisuje neke nama dobro znane pojave, emocije… Najlakši način bogaćenja rečnika deteta je da ono shvati da se isti predmet ili osećanja mogu zvati različitim nazivima (sinonimi), odnosno da imaju svoju suprotnost (antonimi). Neki sinonimi neće imati ista, već slična značenja. Neki antonimi mogu biti i trostruki, npr. antonim reči sadašnjost može biti i prošlost i budućnost. Bogatiji fond reči znači da će dete moći da bira reč koja najtačnije opisuje određenu pojavu ili emociju. Samim tim imaće i veće samopouzdanje pri izlaganju, kao i sigurnost da će naći „pravu“ reč.
Predstavljene leksičko-semantičke vežbe uvode u svet reči i njihovog poretka na jedan drugačiji, zabavan način. Izbegavanje šablona (uvod, razrada, zaključak; prvo, drugo, treće, pazi šta pišeš/pričaš) navešće dete da se rečima igra, da ih kombinuje na različite načine, da ih kreativno i na svoj jedinstveni način povezuje. Sa sazrevanjem deteta jačaće i kauzalne veze u okviru njegovog izlaganja, likovi će dobiti potpunu motivaciju, više će se insistirati na emocijama. Vremenom će se usvojiti jedno od najvažnijih pravila svakog izlaganja – Na moj način, ali jasno i smisleno! Tako se čuva autentični verbalni izraz pojedinca, ali ne nauštrb razumevanja njegovog izlaganja. Dete koje može na svoj način da se izrazi, bez pritiska i uklapanja u šablone, a da ga pritom slušaoci razumeju, imaće potrebu i volju da radije i radosnije stupa u komunikaciju sa drugima.
Nastavak sledi…
Autor: Danijela Janković
