U današnje vreme je prilično popularno da se govori o napadima panike. Popularnost nekada može da nas upozori na to koliko se zapravo često javljaju napadi panike kod ljudi. Anksioznost je postala gotovo normalni stanovnik naših duša, a ona često prerasta i u paniku. Panika je svuda, u autobusima, avionu, tržnom centru… Ako odete u inostranstvo, videćete mnogo njih koji dišu u kesu i time ukazuju sebi prvu pomoć. Zašto je to tako? Jesmo li zaboravili od silne trke za materijalnim, da svoj mir ne možemo kupiti. A da ako želimo bolji svet, ne možemo ako ne unapredimo sebe u duši, u svojoj svesti.
Najčešće su ovi napadi jako dramatični, i ako oni u svom vrhuncu traju svega nekoliko minuta, osobi se čini kao da je večnost i kao da će umreti, ugušiti se, poludeti. Najčešće ta dramatičnost jeste ono što navede osobe da podignu slušalicu i zatraži pomoć psihologa.
U svojoj karijeri, ni mene, kao ni većinu mojih kolega, klijent sa napadom panike nije zaobišao i po pravilu nije bio usamljen slučaj. Radeći sa njima, pre svega pružajući prvu psihološku pomoć kako da prevaziđu napade i funkcionalno obavljaju svoj posao, vrate se normalnim životnim aktivnostima, nisam mogla da ne zapazim da se ispod napada panike i navale anksioznosti koja je toliko jaka da postaje panike krije ipak nešto drugo. Zanimalo me je šta je to što se krije ispod napada panike. Da li je panika samo simptom nečega dubljeg što se odigrava u našoj ličnosti?
Iako je ovo što iznosim na nivou moje lične teorije i ne uče nas baš previše o tome na raznoraznim edukativnim seminarima, panika može ukazati na različite stvari koje se odigravaju iza kulisa ili iza zatvorenih vrata naše ličnosti (naravno moram napomenuti da ovo ne važi isključivo i u svim slučajevima). Panika je najčešće simptom koji je društveno prihvatljiv i nekako stoji da kod psihologa ili psihijatra idemo iz očiglednih razloga, a sada je u pitanju panika…Imamo neki opipljiv simptom koji nas muči, opipljiv problem. Ipak iza toga se kod izvesnog broj klijenata, kada otklonimo početne simptome, isplivavaju pitanja smisla života, pitanja ličnog identiteta, ličnih granica, preispitivanja. Na neki način panični napad predstavlja samo vrh ledenog brega, koji je osobu naveo da se obrati za pomoć.
Pitanja smisla sopstvenog života, pitanja smrti i sagledavanje smrtnosti sebe i nama bližnjih, nije nešto sa čim je lako nositi se na svesnom planu, nešto je što stvara izrazito jak osećaj neprijatnosti, beznadežnosti, ponekad usamljenosti i bespomoćnosti. Razmišljamo šta je život i šta smo postigli. Ima li utehe za sopstvenu smrtnost ili smrtnost nama bliskih. Postoji li nešto nakon našeg fizičkog postojanja, koliko smo zaista bliski u odnosima koje imamo, šta je ljubav, postoji li uopšte i kako se ona izražava, ko sam ja zapravo, čemu težim? Kako se ophodim sa drugima ? a još važnije kako se drugi ophode prema meni? Umem li samo da primam potrebe i osećanja drugih, bez da im se otvorim? Koje sam seksualne orijentacije? Da li je sve ovo što sam do sada napravio vredno? Šta je vredno u mom životu i ono što me istinski pokreće?
Najčešće saznajemo da je osoba imala neki stresni period iza sebe, kada je mobilisala svoje snage i uspešno se izborila sa stresorom, ali sada kada se telo krenulo opuštati, došlo je do panike. Iako za ovo postoji biološko objašnjenje, postoji i psihološko, koje se jednostavno može izraziti rečenicom: Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ od samog sebe. Ono što postoji duboko u nama kao važno pitanje, ili kao važan konflikt koji čeka razrešenje ili kao važna opomena nesvesnog da nešto radimo izuzetno pogrešno u našem životu, ne može biti skriveno, već će simbolički naći svoj put, možda kroz naše snove ili možda kroz naše simptome kojima sada možemo da se ‘’legalno’’ bavimo negde na terapiji.
Najčešći problemi koji se javljaju u napadima panike jesu simptomi srca. Obično osoba dođe sa simptomima ubrzanog rada srca, srca koje poskakuje, treperi, igra, srce koje se čuje, bubnja i na neki svoj, specifičan način, onemogućava osobu da se usredsredi na redovne obaveze i da nastavi adekvatno svoj život. Dakle, srce stalno opominje da je ono tu.
S obzirom da se dešava nešto što se nije dešavalo ranije, osoba pre svega misli da joj preti neka srčana bolest ili infarkt i usled toga živi u stalnom strahu. Kod jednog broja taj strah se otkloni jednostavnim pregledom kod kardiologa, gde se obično utvrdi tahikardija koja ne zahteva terapiju ili zahteva terapiju po potrebi. Kod drugog broja osoba intenzivno počinje da se opseda telesnim simptomima. Na taj način razvija strah od moguće smrti, na koji se najčešće u toku rada i usmeravamo. Opšta slika ide negde u prilog pojačanoj anskioznosti i problematici paničnog napada.
Srce je jedan od glavnih organa našeg tela, vitalni organ, zadužen za život. Dakle, kao da nešto zaista ugrožava vaš život i toliko je jako da preti da vas zbriše i preti vam vašim ličnim nestankom. Šta toliko ugrožava vašu egzistenciju i šta je toliki kamen spoticanja? Očigledno se radi o nečemu vrlo preplavljujućem i nečemu što nikako ne možete da podnesete. To su najčešće neka osećanja koja su ili situaciono izazvana ili vas prate još ranih dana (na primer, skori gubitak neke važne osobe, raskid veze u koju se mnogo ulagalo, gubitak posla, promene u ličnom životu, preseljenje u drugu zemlju i td). Strah od smrti često može biti strah od prepuštanja i ‘’slobodnog padanja’’, slobodnog hoda kroz život, strah od napuštanja i strah od samoće.
Strah od smrti uglavnom, u većini slučajeva, nije jednodimenzionalni strah, već je najčešće definisan u našim glavama kao takav. Dakle, srce vas upozorava da je u redu da se bavite nekim osećanjima koja ste zakopali negde u sebi. Ona se javljaju…kao pusliranje, kao bubnjanje, kao treperenje, kao srce koje se čuje. ‘’Hej, ne možeš ovo sakrivati više, ne možeš da se ovim ne baviš važno je’’. ‘’Pući će mi srce’’-Od čega? Od tuge. Toliko je nešto jako da preti našoj egzistenciji. Stoga, bavite se vašim emocijama. Upućujte ih na pravu adresu. Plačite kada vam se plače. Ono što osećate ne možete staviti pod tepih i praviti se da ne postoji. Ta strategija nije dostojna čoveka koji ima dušu. Emocije su glas vaše duše, šta ćete s tim? Simptom postoji i onemogućava vam život, sve dok ne počnete da se bavite njegovom simbolikom.
Nekada klijentima izložim sledeću postavku stvari, kako bih ih stabilizovala i olakšala bavljenje psihičkim, uz to da se ne fokusiraju previše na telesne simptome. ’’Recimo da ste zajubljeni u nekoga, jel tada čujete vaše srce? Svi kažu- da!’’ I jel vam to prijatno?’’…’’Pa jeste… (neki kažu i da nije previše neprijatno, iako nije ni baš prijatno). Eto i tada nam srce javlja da je u pitanju neka za nas važna osoba ili je u pitanju za nas važan događaj. Ali time se ne bavimo, jer se fokusiramo na osobu preko puta nas ili ono što želimo da joj saopštimo. Stoga…pustite srce da kuca jer je to odraz živog čoveka, a vi se pitajte zašto
Mnogi klijenti zapravo ostanu dugo u psihološkom procesu traganja za odgovorima na pitanja koja sam ukazala prilikom analize svoje panike i često redefinišu u potpunosti svoj život. Neki od njih promene posao, profesiju, životno okruženje ili otkriju da žive sa partnerom za koga ih vezuje samo navika ili strah od osude okoline. Neki konačno prihvate svoju seksualnost i otvoreno stanu pred porodicu sa tim. Neki konačno reše svoj zahtev za kontrolom svega i prihvate da malo toga zapravo možemo kontrolisati. Vidimo koliko se samo pitanja i odgovora roji ispod jednog ‘’običnog’’ napada panike i da je sva ta panika zapravo imala svrhu da opomene osobu i da joj znak da počne da se bavi sobom na jedan dublji, smisleniji način. Znaci su tu samo ih treba znati čitati.
Autor: Anđelija Simić
