Ima u NLP-u jedan aksiom koji kaže…u stvari, daj prvo da vidimo šta je aksiom. Uverenje ili tvrdnja koju nije potrebno dokazivati. To je, dakle, nešto u skladu sa čim možemo da živimo a i ne moramo, možemo to da usvojimo a i ne moramo. Ajmo sada nazad…
Ima u NLP-u jedan aksiom koji kaže ovako: iza svakog ponašanja se krije dobra namera.
Ha.
Da li je to stvarno tako?
Prvo što može da nam padne na pamet kada to čujemo jeste ma nemoj, a teroristi, a! Šta ćemo s njima, gde je tu dobra namera! Nema šanse da je to tačno.
I u pravu smo ako i kad to pomislimo. Kakva dobra namera može da se krije iza tržnog centra podignutog u vazduh ili u ubistvu bilo koje vrste. Kakva, dođavola, dobra namera.
Okej.
Onda to okrenemo pa kažemo ovako: iza svakog mog ponašanja krije se dobra namera.
I op – već zvuči skroz drugačije. Naravno da se iza svakog mog ponašanja krije dobra namera!
Pročitajte ,,Guru“
Da li je i to stvarno tako?
Sad je popularno propagirati nekakav stav da su svi ljudi u svemiru, eto, baš dobri i da niko nikome ne želi ništa loše jer, bože moj, pa iza svakog ponašanja se krije dobra namera! To što zbog te nečije “dobre namere” neko usput nastrada, pogine ni kriv ni dužan, što zapadne u kanal da se u njemu udavi, pa šta fali…to nije važno. Kolateralna šteta, je l’ te. Onaj koji je sproveo svoju nameru u delo sasvim sigurno ima nekakvu korist, lovu na primer, ali koliko je ta njegova korist ispravna? Na primer, ispravna. Koliko je moralno doslovno gaziti preko mrtvih ili na bilo koji način unesrećivati nekoga samo da bismo došli do onoga što je nama krajnja zamisao. Nemojte da se lažemo, jer iza svakog ponašanja se sasvim sigurno krije neka namera ali je ogromno pitanje koliko je ta namera [stvarno] i dobra.
Nisu sve namere dobre, a nisu ni svi ljudi dobri. Neću da kažem da mi je žao ako nekome ovim što mislim i pišem rasturam nekakve iluzije…upravo zato što to jesu iluzije. Iluzije koje mogu da nas uvale u neviđene probleme. Neću to da kažem jer mi nije žao. Žao mi je, međutim, što sebi dozvoljavamo da nas indoktriniraju raznoraznim glupostima raznorazne polupojave koje sebi daju kredibilitet da to rade. I sve ih je više. Žao mi je i što se više oslanjamo na tuđu [lažnu] reč nego na sopstvene oči.
Pročitajte ,,Indoktrinacija afirmacijom“
Ima mnogo onih koji nam se smeju naoštrenih zuba pa čim se okrenemo, zariju nam ih u leđa kao hijene…podlo i beskičmenjački. Pa nastave da se smeju jer namera im je bila dobra…da nam se napiju krvi i siti nas se najedu. Grozno zvuči, je l’ da…e pa grozno i jeste. Zato razmislimo u šta verujemo i kome verujemo.
Ovo naravno ne znači da treba u startu nekoga da posmatramo i doživljavamo na taj način, ne. Ne možemo ni tako da živimo, da se iz jedne krajnosti ufuramo u drugu. To znači da je potrebno da budemo obazrivi, naročito onda kada smo na sopstvenoj koži iskusili ujede koje sam pomenula, onda kada znamo kako nas boli i gde nas tačno udara jedan takav osećaj. Nećemo polaziti od stanovišta da svako sa kim dođemo u bilo kakav kontakt hoće da nam nanese neku štetu jer ni to nije istina, ali zato nam glava i intuicija i služe, zar ne? Ili je glava samo i isključivo za šišanje, a intuicija…ma kakva intuicija, ko još veruje sopstvenom osećaju.
Pročitajte ,,Beograd, moj grad“
Šta je rešenje?
Možda, evo, ovakva jedna postavka stvari. Možda. Možda i nije. Možda vi koji ovo čitate imate neki konstruktivniji, mudriji i bolji predlog rešenja, ali možda možete i ovo da uzmete u obzir…da promislite. Jer promišljanje je važno. I na tome insistiram uvek. Baš uvek. Elem, kakva postavka stvari…
Iza svakog mog ponašanja se krije dobra namera. To je u ovom slučaju jedino za šta možemo da budemo odgovorni: za naše, odnosno svoje ponašanje i namere. To je jedino što istinski možemo da preispitamo i da utvrdimo koliko nam je namera ekološka, odnosno neštetna za bilo koga. Naša namera i naše ponašanje su ono sa čim mi živimo pa uopšte nije loše razmisliti o tome a sa čim ja to [ne] mogu da živim; kakve su posledice ovakvog mog ponašanja.
S druge strane imamo ono uopšteno, koje se odnosi na druge: iza svakog ponašanja se krije dobra namera. Tu možemo da pođemo od sledećeg stava: okej, čak i ako je tuđe ponašanje meni prouzrokovalo nekakvu [ne]namernu štetu, to nije moja odgovornost jer ja sam odgovoran isključivo za svoje ponašanje i namere. Možda smo stvarno oštećeni, ali preživećemo, naučićemo nešto iz toga i nastavićemo dalje. Onaj čiji su nas namera i ponašanje oštetili neka vidi šta će s tim i kako će s tim da živi. Na to ne možemo da utičemo. I ne moramo, na kraju krajeva. Njihovo ponašanje i njihove namere su njihova odgovornost, a zašto bismo tuđu odgovornost preuzimali na sebe. Ali takvih ubuduće možemo da se klonimo jer ćemo biti sposobni[ji] da ih prepoznamo.
Prihvatili mi ovaj aksiom ili ne, slagali se s njim ili ne, verovali da je tako ili ne, možda sve stane u samo nekoliko reči: svakom svoje…pa ko sa čim može da živi.
„Nekim ljudima ne smeš pružiti ruku, nego šapu.“
[Friedrich Nietzsche]
Autor: Anita Šipić
