Da li i vi imate u svom iskustvu sa detetom borbu oko odlaska na spavanje? Dete koje vam kaže: ,,Neću na spavanje!” Zamislite scenario da ste se dogovorili sa prijateljima da svrate kod vas oko 22h taman posle uspavljivanja deteta.
Radujete se druženju, planirate šta ćete pripremiti za grickanje, pravite play listu i pretpostavljate da će se vaše drago dete uspavati do 21.30.
Međutim, sve ste vi to lepo isplanirali, samo u 21:30 dete pravi sopstvenu žurku ? jurite se po sobi, terate ga na spavanje, ali on/ona samo što legne seti se da još jedanput treba da piški, da još jedanput treba da pije vodu i da još jedanput poljubi tatu za laku noć. Već se nervirate i počinjete da pretite kako mora da spava, kako je već kasno.
A onda kreće plakanje, natezanje, pretnja i kazna vraćanja u krevet. I tako krevet postaje jedna vrste kazne za dete. Kada dete počne da doživljava krevet kao kaznu onda imate još veće probleme sa uspavljivanjem.
Podsetite se teksta ,,Zašto dolazi do napada besa kod dece u vreme praznične euforije?”
Lepo je što se roditelji pridržavaju rituala i rutina kada je u pitanju odlazak na spavanje, međutim nekada ta doslednost sklizne u rigidnost pa detetu ne dozvoljavaju da se malo produži igra i skrate muke oko uspavljivanja.
Treba izbegavati pretnje kao što su: „Opet nisi bio dobar, ideš odmah na spavanje“, „Ako se ne smiriš šaljem te u krevet“,“Ako se odmah uspavaš sutra ti kupujem čokoladu“, itd. Ovakve pretnje uvode roditelja i dete u borbu za moć, a ako vi smatrate da dete ne može samo da se uspava onda će se to „proročanstvo“ i obistiniti.
Ne primoravajte dete da spava. Zamislite da vi ne možete da se uspavate, a onda partner krene sa izjavama „Što ne spavaš, šta ti je, odmah da si otišla na spavanje“. Tako nešto bi još veću tenziju izazvalo.
Podsetite se ,,Da li ćemo voleti ili izbegavati sigurnost?”
U situacijama kao što sam navela primer sa prijateljima, dete zna i oseća da će neko doći i da će vama biti zanimljivo, a ono mora da se odvoji i da spava i zbog toga produžava period budnosti. Tada, primoravanje samo otežava stvari.
Umesto toga, bolje blago i odlučno recite detetu „Dobro, možes ostati duže budan/a, budi tih/a, igraj se i onda posle pola sata ideš na spavanje“. Ovako, dete oseća da ste ga uvažili, a ne da ste jedva čekali da ostanete sami, ispuniće svoju potrebu da ostane duže, a i svakako prirodno će ga stići umor i poželeće da ide na spavanje.
Spavanje treba da se doživljava kao odmor, a ne kao kazna.
Autor: Kristina Radenković
