Kad duša upozorava

Vrlo često na moja vrata pokucaju ljudi koje kad biste videli na ulici, ne biste imali osećaj da nisu dobro. Svoju spoljašnost su maksimalno udesili jer njihova spoljašnost, naša spoljašnost je jedan vid štita. Zar ne? Kad se sredite, namontirate, podignete bradu, delujete jače, stabilnije i sigurnije i samim tim izbegavate pitanja poput: Jesi li dobro? Šta se dešava? Da li vas vaša duša upozorava?

Primetila sam da je kod nas bitno da svi budemo dobro, da sve dobro funkcioniše, da se spolja šljašti, da se ima i ono što ne može da se ima, pa se ljudi natežu da bi to sebi omogućili, a svo to vreme imaju onaj neki osećaj iznutra da to što rade nije dobro. I koliko god farbali svoju fasadu, ulepšavali je, sređivali, kitili sa još više ukrasa, nikad nije dovoljno i uvek ima još nešto. Da li ste se zapitali zašto je to tako? Zašto nikad nije dovoljno?

Nije dovoljno jer se sve više udaljavate od sebe.

Kad se udaljavate od sebe i svojih istinskih potreba, kako može da bude dovoljno? Te sitnice, ti ukrasi vam zapravo nesvesno služe da vi zamenite ono što vam istinski treba.

Kao kada žena pokušava da svojim izgledom, statusom i upehom zameni to što noću tiho plače jer ne može da se ostvari kao majka. Ili kada muškarac glumeći mačo tipa kojem sve ide od ruke i kojeg svi cene, tiho pati jer nema žensku osobu pored sebe koja ga razume bez da progovori reč. Ili kao kad osoba juri uspeh, prestiž i ugled samo da bi prikrila svoje nisko samopouzdanje i svoje malo poštovanje samoga sebe.

Kako sada ovo zvuči? Nije više tako bajno i sjajno kao što izgleda. Da vam otkrijem jednu tajnu, nemanje izgleda ili sjaja vam neće naškoditi, ali ono što vašoj Duši treba, a nemate, e to hoće. To će se kroz vreme vrlo verovatno pretvoriti u fizičku bolest.

Kao što ženi koja nije naučena i koja nije umela da voli se vrlo rano pojavio benigni tumor na dojci, kao što je ženi koja je dugo ćutala proradila štitna žlezda ili ženi koja se trudila da okameni svoje emocije i koja je završila sa kamenom u bubregu. Ovo su vrlo realne situacije i ono mnogo važno jeste da ništa ne sme da ide pod tepih, ništa ne sme da se krije jer će naći svoj put napolje i što je najtužnije često u ovom vidu.

Duša upozorava.

Duša nas stalno upozorava. Samo je pitanje da li želite da čujete. Počne sa onim čudnim osećajem u grudima. Ako to ne upali, stvori strah kad nešto odlučite da radite što nije dobro za vas. Ako ni to ne upali, onda ide dalje. Kod svakog se manifestuje drugačije.

Kod nekih je anksioznost, blaga depresija, ili rušenje nečega što su tako hteli, gubitak voljene osobe, sve u cilju da vas probudi. Sve u cilju da vam kaže: Hej, to što radiš nije dobro po tebe! Bolesti su krajnji stadijumi.

Pročitajte ,,Moderne vučice našeg doba“

To vam dođe kao poslednji kec kojeg vadi iz rukava da vam pomogne. Znate svi priču Lujze Hej. Žena je morala sebe da promeni. Da se reprogramira iznutra kako bi se iscelila. Šteta što je samo morala da joj se desi bolest da bi to uradila.

Kod svojih klijenata u očima vidim kakvo je stanje. Razgovarajući sa njima, primećujem svaku stinicu i posmtram ih gde su najslabiji jer tu gde su najslabiji obično leži najveća moć.

Biti uspešan, ne znači biti bogat, biti okružen ljudima, stalno putovati, izlaziti na najfensi mesta. Biti uspešan znači biti sposoban da u potpunoj tišini, u potpunoj samoći osetite iskonsku radost. Bez preke potrebe za drugim ljudima, za konkretnim dešavanjima, već samo vi, mir, tišina i kompletna ispunjenost grudnog koša. Nekako sam primetila da je ovo početak svega.

Tek u ovom miru vi jasno možete da primite poruku kuda treba da idete i šta sve moežete da postignete u životu, ali zaista postignete iz svog srca, obojeno pravim emocijama i pravom svrhom.

Ovaj put nije lak i kad mi dođu ljudi, ja im uvek kažem da neće biti lako, i da mnogo toga mora da se čisti, ali krajnji cilj je vibrirati svojom ličnom vibracijom, bez da iko sa strane utiče na to, bez da iko može da je menja, već samo vi koji je stvarate, vi je podižete, spuštate, vi je vodite ili ona vodi vas.

Duša plače i pati kad idete pogrešnom stazom za sebe. Nekima prođe život da ne osete sebe u celosti, da ne osveste, da se ne oslobode, već kroz život idu sa povezom na očima vođeni rukom Ega. Kad odete kod Plutona, on vas neće pitati šta ste u životu videli, koliko ste para zaradili, gde ste sve putovali.

Pročitajte ,,Mars u Škorpiji, moćnik skriven u tami“

Ne, neće vas to pitati. Pitaće vas šta ste transformisali iz prethodnog života u ovom i čega ste se oslobodili. Nažalost malo nas uspe da transformiše, a više nas nabaci na ova naša slaba leđa još koji kamen straha.

Zato vam od srca savetujem da posvetite sebi i svojoj Duši pola sata tišini dnevno. Samo pola sata. U početku neće bili lako, i ego će vam bacati razne misli, a najčešća je ona da gubite vreme i da je bolje da nešto radite, ili vas neko čeka negde, ili imate posla, ili ne treba sebi da posvećujete pažnju jer imate decu i sad ste tu zbog njih, ili ručak nije gotov…

Sve znam, znam sve zamke Ega i ovde je bitno da ne potpadate, već mu lepo kažite: Hvala što me podsećaš, i vrlo rado ću se vratiti tome kad odmorim sa sobom ovih pola sata i samo pustite misli da odu od vas, ne vezujte se za njih.

Trebaće vreme, Saturn je naš najveći učitelj, ali ćete u nekon periodu primetiti razliku i u jednom momentu možda i čujete šta to vaša Duša ima da vam kaže i da vam osvesti

Ja vam od srca želim da budete uporni i da osetite tu toplotu u grudima i mir . Osećaj koji je neopisiv i stoga vam želim da ga doživite..

Autor: Maja Pešić