Generalizovani anksiozni poremećaj ili hronična briga (GAP) zvanično se definiše kao postojanje kontinuiranog i intenzivnog osećanja anksioznosti i brige povodom različitih događaja. Osoba procenjuje da je brigu nemoguće kontrolisati i najčeće ispoljava najmanje tri od sledećih simptoma: osećaj uzemirenosti, lako umaranje, probleme u koncentraciji, mišićnu tenzija, poremećaj spavanja.
Iako osobe koje imaju ovu vrstu problema pre govore o nekim drugim simptomima, hronična briga je zapravo ključna karakteristika ovog poremećaja.
Šta je hronična briga?
Svi mi manje ili više brinemo, te je brga nešto što je opšte prihvaćeno i normalno. Međutim, kada je briga hronična i ponavlja se iznova i iznova u velikom broju različitih situacija onda ona postaje disfunkcionalna.
Kod osoba sa GAP-om briga može trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati, osoba percepira da ne može da je kontroliše a osećanje anksioznosti se sve više intenzivira. Briga počinje spontano ali je problem u tome što se njeno trajanje svesno produžava jer postoji pogrešno uverenje da je briga korisna.
Pa tako, osoba smatra da treba brinuti jer će se tako doći do rešenja ili prevenirati „katastrofa“, takođe osoba smatra da dok brine ona je bolje sebe pripremila za slučaj da se nešto desi.
Nažalost, briga samo povećava senzitivnost i preokupiranost potencijalno ugrožavajućim informacijama iz sredine,a katastrofični „scenariji“ koji se smišljaju u glavi tokom kontinuirane brige nanovo iniciraju i održavaju uznemirenost.
Brigu je nemoguće zabraniti
Međutim, pored toga što ove osobe veruju da je briga korisna oni uviđaju da ih previše brige opterećuje i da ih ona može dovesti do toga da neće moći normalno da funkcionišu (više o pogrešnim uverenjim o brizi pročitajte ovde).
Usled ovakvog uverenja osobe bivaju zabrinute što toliko brinu (javlja se tzv. briga povodom brige) te pokušavaju da svoju brigu kontrolišu i da „zabranjuju“ sebi da brinu.
Zabranjivanje odn. supresija brige ne dovodi do rezultata, jer se sadržaji brige usled zabrane ponovo vraćaju što još više potkrepljuje uverenje da osoba nije u stanju da kontroliše svoju brigu i da će je ona potpuno preuzeti kontrolu nad njom.
Kada brinete o nečemu zapitajte se šta postižete brigom? Da li ćete brigom postići da se stvari poprave ili reše?
Umesto da brinete u problemu preduzmite konkretne korake ka njegovom rešavanju, nekada ne možete odmah rešiti problem a nekada on nije pod vašom kontrolom to treba prihvatiti i pustiti da prođe neko vreme.
Dakle, prvo treba registrovati brigu kao nešto što je štetno i reći sebi “Stop, ponovo brinem a to je beskorisno”. Zatim, “Da li mogu da rešim sada ovaj problem?” ako je odgovor “NE.”, onda se prosto prepustite stvarima koje možete da radite i koje trenutno zavise od vas, možete raditi i abdominalno disanje kako biste se opustili i smanjili napetost koja je nastala usled preterane brige ili raditi bilo šta drugo što trenutno zavisi od vas.
Takođe, umesto da unapred predviđate negativne ishode događaja, možete zamišljati pozitivan ishod situacije o kojoj brinete to je bar podjednako verovatno kao i negativan ishod jer i jedno i drugo je plod vaše imaginacije pri čemu vam prvi način razmišljanja donosi napetost i uznemirenje a drugi pozitivna ili umirujujuca osećanja i više energije za preduzimanje konstruktivnih aktivnosti.
Svakako ishod koji ne zavisi direktno od vas će se odigrati već na neki način i kada se to desi onda treba time da se bavite pre toga nema apsolutno nikakvog smisla.
Autor: Sanja Marjanović
