Ko je u vašem životu ostavio poseban trag? Ko je guru Vašeg života?
Onaj trag koji niko nikada neće moći da (is)prati. I izbriše.
Da li postoji neko takav? I čime je taj trag tačno obeležen?
Ljudi nam dolaze u život, budu tu, prolaze i odlaze. Neki su nam u životu otkad smo se rodili, neki se zadrže neko vreme – duže ili kraće, nekada nas neki ljudi i (za)bole, neki budu tu pa odlaze kao da ih nikad nije ni bilo, a neki su s nama do sudnjeg dana. Neki odu pa se vrate. Pa opet odu. Pa se opet vrate. Ili ne vrate. Neke smo voleli, neke još uvek volimo. Neki se odjednom pojave, (ne)pozvani. Na neke smo zaboravili. Neke nikada nećemo zaboraviti. I ti su nam najvažniji…ti koje nikada nećemo zaboraviti.
Pročitajte ,,Tekst bez naslova’
Ko su ti ljudi?
Na prevodu sa sanskrita, reč guru znači iz tame ka Svetlosti; dvosložno: gu (tama) i ru (Svetlost). Namerno tama pišem malim, a Svetlost velikim slovom…vama koji čitate, to može da zapadne za oko a i ne mora, možete da se pitate zašto a i ne morate. Sve možete…a i ne morate. No, da se vratim dva koraka nazad…
Neki ljudi su upravo to: gurui. Prevodioci iz tame u koju ponekad upadnemo (svi mi, bez izuzetka) u Svetlost (koja smo svi mi ali nismo toga svi i svesni; ostajemo u tami s početkom al’ bez kraja). Međutim, neće ni guru da se prikaže svakom. Kome neće? Onom ko ne želi da gleda…i vidi. Može, ali neće. Valjda mu je tama udobnija od Svetlosti, tu ga niko ne vidi. Tu ni samog sebe ne vidi jer ni to želi da gleda. Neće ništa da vidi pa zato ništa ni ne vidi.
Pojave se, dakle, gurui onima koji su spremni da se sa takvima susretnu.
Susreli su se možda nekada, (pra)davno, u nekim (da l’ da kažem) prošlim životima, ali je u međuvremenu prošlo mnogo svega, svih i svačega. Nakupio se čitav jedan svemir iskustava, sreća i tuga. Pa ne znaš odakle da kreneš. Od zagrljaja, možda. To nije loše, za početak. Zagrliti se sa guruom, pa ko od nas može da kaže da mu se to desilo?
E to ne mogu da vam kažem, niste monah…kako to ide u jednoj budističkoj super metafori.
Pročitajte ,,Indoktrinacija afirmacijom“
Neki ljudi su posebni. U svakom smislu. To su, na primer, oni sa kojima se razumemo bez ijedne jedine reči, oni sa kojima se sporazumevamo dušom. Jasno je da ta komunikacija nije za one bez duše, za one koji kažu da razumeju ali ne razumeju. I nikad neće razumeti. Jer za razumevanje je potrebna, neophodna je, duša. A oni je nemaju. To su oni koji vide sjaj u mraku. To su oni koji taj sjaj rasplamsavaju. Nekad nečim, nekad ničim. Kako? Možda to nije ni važno. Ne mora baš sve da nam bude jasno.
“Duša. Taj pojam koji je u ustima svih živih da bi se prikazali kao senzualci senzacionalci. Ali za koji ne znaju svi šta je. Da bi se govorilo o duši, potrebno je nešto sasvim drugo, potrebno je upravo vlasništvo nad sopstvenom dušom. A ja je imam. Budite pažljivi s dušom, u pomami da poremetite taj pojam kockate se sa samim sobom, da biste posle otkrili, kada se svetla pogase, da u dubini sebe nema ničega za šta vredi živeti. U tom trenutku vaši potezi postaju konačni i na te vaše poteze potom nasrću psiholozi i sociolozi poput blagoglagoljivih šakala. Vaša navodna duša naposletku postaje statistički materijal i glomazna birokratska papirologija. Mrtvi i izgubljeni bićete ukoliko ne ostavite na miru vašu dušu.” (Paolo Sorrentino, “Svi su u pravu”)
Pojave se. Tek tako. A nije tek tako. Jer ništa nije tek tako. Nema slučajnosti. Svaka slučajnost je apsolutno namerna. Pojave se u pravom trenutku ili vas pozovu u pravom trenutku i kažu pravu stvar, ćute i gledaju ili se nasmeju. Pojavite se i vi njima tamo gde nikada ne biste mogli da zamislite da biste im se mogli pojaviti. Baš vi. Ali pojavili ste se, mogli vi to da zamislite ili ne. Videli su vas u nekim drugim dimenzijama. Kako i zašto, i to su dva pitanja na koja odgovor znaju samo duše. Vaša duša i duša tog nekog. A pitanja i odgovori duše, e to su suptilni nivoi. Oni nivoi na koje retko smemo da se podignemo. Nivoi na koje razum retko sme da se podigne.
Pročitajte ,,Beograd, moj grad“
Da li ste ikada ogoleli pred nekim, istresli sve ono što i od samih sebe krijete?
Možda vam se nekada desilo da sa nekim podelite nešto samo vaše, neku želju, ideju, san, viziju, iskustvo, bilo šta što u vama izaziva neprepričljivo ushićenje i/ili veličanstven osećaj, nešto što vam je na neki način sveto. Nošeni energijom te svetinje, tog veličanstva i lepote, kažete vi to tako nekom i odjednom – puf! Sjaj i boje toga što vas je ispunjavalo nekakvim božanskim osećajem nekako nestanu, nešto se desi. Kao da se nešto ugasilo. U vama.
Jer iz vas je to nešto i isijavalo pa se u vama i ugasilo onog momenta kada ste ga entuzijastično podelili sa nekim. Međutim, kada izgovorite to sa čim ste do tog trenutka razgovarali sami i kada ga ispoljite nakon što ste ga samo vi videli, očekujući da će i drugi moći da vide ono što ste vi videli i da osete ono što ste vi osetili, pokajete se što niste mogli da držite jezik za zubima. Ali kasno je za kajanje. Nekada je mudrije biti sebičan.
Ako vam se desilo nešto takvo, onda znate kako ste se osećali tada. Znate i da taj osećaj i nije baš udoban i fantastičan. Naprotiv, nekako je sav kao prebijen, kao da je iz njega izvučen sav život. To je dokaz da nije sve za svačije uši. I to se dešava kada se duša deli sa onima bez duše.
Kada, pak, imate sreću da u životu “naletite” na gurua, onda se sva božanstvenost koju ste povodom nečega osećali proširi, uveća i obuzme vas još više i snažnije. Boje se rasprše u svom svom koloritu. Opet se nešto desi, ali ovaj put potpuno suprotno od onoga gorepenutog. Doživljaj sebe vam se izoštri i preplavi vas nešto još neobjašnjivije. Uletite u još neku sjajniju svetlost.
Pročitajte ,,Komplimenti“
“Da bi te nešto razočaralo, morala bi da imaš očekivanja. Šta si očekivala?”
Postoje u nama teme koje ne znamo da razrešimo sami, kao ukrštene reči: ostane uvek bar jedna polupopunjena vertikala jer nam i u horizontali fale neki odgovori…koje ne znamo. Pa pitamo onog ko zna. Ili ne pitamo. Popunimo sva polja ili ih ostavimo tako, nepopunjena. Neodgovorena. Nedorečena. Nejasna. Prazna.
Međutim, ako želimo da ispunimo celu ukrštenicu pa pitamo nekoga za reku koja protiče kroz Brazil, početno slovo P, peto slovo N, može da se desi da umesto falećih slova dobijemo celu priču o reci koja protiče kroz Brazil. U zavisnosti od toga koliko smo radoznali. Radoznalost je ubila mačku, kažu. Ali nismo mačke. Pa nam se može, da rizikujemo i budemo radoznali. Naročito kada se radi o ukrštenim rečima našeg života. Naročito kada se radi o nama. I o stvarima koje o sebi ne znamo.
Čega se plašiš, znaju da nas pitaju takvi ljudi. To pitanje sami sebi postavljamo retko ili nikad. Odgovor na njega dajemo još ređe. Onda se pojave osobe koje za nas učine više od onih kojima smo okruženi celog života i koji su nam bliski. I pitaju nas. Osobe o kojima govorim oni su koji jednom rečju uspeju da urade ono što dve milijarde reči nekih drugih ljudi nisu uspele da urade. Osobe o kojima govorim su gurui.
Šta može da se desi?
Može da se desi da se takvi pojave, budu tu u vašem materijalnom životu nekoliko sati (ako imate sreće), možda i manje, ali kada nakon tih nekoliko sati, možda i manje, odu, ostave vam pootvarana vrata koja vas vode direktno na više spoznajne nivoe. Neka magija se desi. Oni odu, vi odete, i možete da se baš nikada više u životu ne sretnete, ne vidite, ne čujete ali ostaće nešto što ćete uvek da pamtite, ostaće osećaj. Neprepričljiv. Onaj koji mora da se doživi da bi se razumeo. Ne bude vam žao što ih možda nikada više nećete videti jer pojavili su se u pravo vreme, na pravom mestu, rekli su i/ili uradili pravu stvar. Oni su svoje završili. Ostavili su trag.
“Pusti.”
I pustiš.
“Mogu da posmatram svoj život i vidim svog gurua kako se igra sa mnom.”
(Ram Dass)
Autor: Anita Šipić
