Nisam sigurna u kom će pravcu da ode ovaj moj tekst, a nema ni naslov…bar za sada. Imam nekoliko stvari u glavi o kojima bih pisala, možda bih mogla i da spojim sve to ali ajde da vidimo šta će da ispadne. Prvo pitanje koje mi je palo na pamet dok sam razmišljala o čemu da pišem bilo je: kad ste poslednji put nešto uradili sami? Odmah za prvim, stiglo je i drugo: od čega bežite?
Razmislite: šta je to što u životu najviše volite, šta stvarno, svim silama svoga bića želite da [u]radite, ali ne radite jer nemate sa kim? Na primer, zato što nemate sa kim. Možda je i neki drugi izgovor u pitanju. Banalan primer, mada i učestao, jeste onaj jaoooo žeeeeeelim da treniram, ali nemam s kim! Verujem da pogađate sledeće pitanje: a šta će ti iko da bi počeo/la da treniraš? Šte te tačno sprečava da treniraš sam/a? Uslovno sam/a, jer ni u jednoj jedinoj teretani ili u fitness klubu sasvim sigurno nećete vežbati sami! Verujte mi, nećete. Jer takva mesta i postoje da bi se, između ostalog, ljudi na njima okupljali oko nekog zajedničkog, a opet i individualnog cilja; nekome je cilj da smrša, nekome da pospeši kondiciju jer ne želi više da umire dok se penje na četvrti sprat u zgradi bez lifta, neko pak želi da poveća obim tricepsa, ali svima njima je zajedničko to što nešto sa svojim telom žele da urade. Da skratim, ako želite da trenirate, a nemate sa kim, krenite sami. Samo krenite.
Šta vi to sebi uskraćujete zato što, eto, pa kako ćete sami!
Ako tako nešto postoji. Možda i ne postoji pa možete i da preskočite ovaj tekst…
Pročitajte ,,Indoktrinacija afirmacijom”
Zamislite sada samo šta bi sve moglo da bude drugačije nego što je sada kada ne činite to nešto što silno želite. Ozbiljno, zamislite to…zamislite sebe kada biste to ipak uradili. Sami. Kada biste se odvažili da to uradite. Šta god da je u pitanju. Kako biste se tada osećali? Šta biste tada mislili [o sebi]? Kakve bi vam portale mogućnosti i šansi to pootvaralo?
Davimo se u svim mogućim i nemogućim izgovorima, a vreme prolazi, život prolazi…mi prolazimo. Zato možda nije loše da razmislimo kako to svoje ograničeno vreme stvarno želimo da ispunimo. Ako vekovima odlažemo odlazak na neku predstavu jer kako da idem u pozorište sam/a, ko to još normalan radi!, možda bismo ipak mogli da lepo kupimo sebi kartu, sednemo u svoje numerisano mesto i uživamo. Tako je, da uživamo. Sami sa sobom! Ostavimo izgovorčine pored nekog kontejnera i krenimo tamo gde želimo da budemo. Sami.
Pročitajte ,,Beograd, moj grad”
Ako niko neće da nam se pridruži, ne mora. Sami ćemo! Neće baš ništa da nam bude osim što ćemo da shvatimo koliko smo svega i svačega u životu svom propustili jer neko/niko nije delio s nama interesovanja, želje, entuzijazam ili bilo šta drugo. Nemojte da nam bude žao što nismo hteli kad smo mogli jer kad budemo hteli nećemo moći. Prosto nas neće više biti. A tada nije kasno…tada je prekasno.
Ljudi, i to većina njih, imaju problem da budu u društvu samih sebe. Može biti da se iza tog problema krije nešto drugo, strah od neprihvatanja na primer, ali nećemo sad u tu galaksiju. Prosto ne znaju šta bi sami sa sobom radili. S druge strane, medjutim, sve je više onih koji su primorani da budu sami sa sobom i da i u bioskop i u restoran i na putovanje i bilo gde drugde ili idu sami ili ne idu nikako jer nemaju s kim. Kakav izbor, m?
Pročitajte ,,Komplimenti”
Ova prva opcija svakako je bolja od ove druge jer za razliku od druge, prva nam omogućava otvaranje na različitim nivoima. Pre svega, sami sebe možemo [bolje] da upoznamo. Što uopšte nije loše, štaviše. Iz tog [boljeg] upoznavanja sebe proističu i neki drugi benefiti. Šta je najgore što može da nam se desi ako otputujemo sami? Kada odgovorimo na ovo ili na bilo koje drugo pitanje koje uključuje samodruštvo, možda će nam biti lakše da prezupčimo tu kvaziproblematiku i konačno se odvažimo da nešto preduzmemo. A posle toga…e pa posle toga više nikada nećemo biti isti. Kako je neko rekao, ne sećam se ko, “um proširen novim saznanjima nikada se ne može vratiti u stare okvire.” Isto važi i za nova iskustva.
Pročitajte ,,Potraga za dušom”
Šta čekamo? To je još jedno pitanje. Šta tačno čekamo i dokle ćemo tako. Šta smo sve u životu propustili zato što smo čekali…nekoga ili nešto. Šta smo sve čekali, čega smo se načekali i šta nismo dočekali. Na koliko putovanja nismo otišli jer nismo imali saputnika, koliko koncerata smo propustili jer nam je bilo glupo da idemo sami kad su tamo svi sa nekim, koliko kafa nismo popili sa samima sobom i koliko knjiga uz kafu sa samima sobom nismo pročitali, koliko smo leta potrošili sedeći u stanu jer nismo imali sa kim da prošetamo ili odemo na žurku, koliko smo ljudi u životu promašili jer smo mislili da sami ne možemo da se krećemo po mestima na kojima se i oni kreću, koliko nas je to što nešto „nismo mogli sami“ koštalo? I gde je sada to „nešto“? Gomila pitanja, znam i to nije sve jer imamo i ono sa početka: Od čega bežite? To pitanje sa ovim tekstom može da ima veze, a i ne mora.
Eto. Toliko. Za sada. A vi mislite o tome. I ja ću.
„Čovek može da bude onakav kakav jeste samo onda kada je sam,
ali ako ne voli samoću, onda ne voli ni slobodu.
Jer samo kada je sam, on je zaista i slobodan.“
– Arthur Schopenhauer
Autor: Anita Šipić
