Jedne hladne januarske noći na moja vrata pojavila se Duša u potrazi za pomoći. Uplakana, ušla je unutra i sela preko puta mene. Suze nije prestajala da lije. Mogla sam da osetim njenu bol. Mogla sam da osetim koliko je umorna i koliko je na granici pucanja. Pustila sam je koji trenutak da se smiri i pribere kako bismo mogle da vodimo razgovor. Nakon nekog vremena, ni predugog ni prekratkog, umirila se, sputila pogled i tiho mi rekla:
„Ne mogu više. Predajem se. Ne želi da me čuje, ne oseća moj bol, a kad ga Ego saplete pašće u potrazi za mnom, a ja neću više biti tu..“
Iznenadila sam se ovim rečima, jer znam da Duša ne može da da otkaz i da samo ode i napusti osobu. Umor razumem, ali ovoliku tugu skoro nisam videla i osetila i u meni se pojavila ogromna potreba da joj pomognem, pa sam upitala:
„Zašto se tako osećaš? Šta ti toliko nanosi bol?“
Duša je podigla glavu i videla sam preumorne oči koje pokušavaju da me ohrabrujuće gledaju.. Zatim je izustila…
„Gledam ga kako se uništava, a da toga nije svestan. Potpao je pod Ego koji mu pričinjava da ide napred u materijalnom svetu, da dobija prilike, da upoznaje ljude, da misli da je na pravom putu, a zapravo ništa ne vidi. Pokušavam da osvestim blagim bolom u grudima, pokušavam da osvestim osećajem da to nije ispravno, ali Ego je jači od mene i ne želi da sarađuje sa mnom. Pokušala sam sa njim da razgovaram jer smo mu oboje potrebni da živi svoju svrhu na Zemlji, ali Ego neće ni da čuje.
Pročitajte ,,Moderne vučice našeg doba”
Oseća se toliko jakim da me je potpuno gurnuo u ugao i postala sam nebitna, a kada dođe trenutak da se saplete tražiće mene, a ja više ne znam da li ću biti sposobna da pomognem jer sam izmučena i preumorna. Povukla sam se, tako da sve što radi radi tehnički savršeno, ali mene nema. Nema osećaja koji ja prenosim, jer kad god sam pokušala da prenesem Ego me je sprečio u tome, a onda mu se pridruži i Saturn sa svojim strahovima i pravilima i spreče me da mu pomognem da prenese osećaje na druge. Čemu ja više da služim ovde?“
Rekla je iscrpno i ponovo spustila glavu.
Nije mi ovo prvi put da čujem ovakve priče, doduše nijedna do sada Duša nije bila ovako umorna. Nijedna. Ustala sam sa fotelje, sela pored nje i zagrlila je jer je joj je zagrljaj sada najpotrebniji. Kad Duša pati, zagrljaj je najbolji lek.
„Čuj, verujem da ti nije lako, ali da li si možda razmišljala da je Saturn u pravu? Da li si možda razmislila da nije vreme za to što ti sve pružaš? Nemoj toliko da budeš stroga prema sebi, jer kad dođe tvoje vreme bićeš umorna i nećeš moći da ispuniš svoju svrhu i povedeš ga putem tvoje utabane staze. Svi smo mi drugačiji i svi mi reagujemo drugačije i znam da svaka Duša koja pokuca na moja vrata je moja sestra koja traži pomoć, traži razumevanje, traži zaštitu. To razumem, ali ti od srca kažem da ne možeš da forsiraš nešto dok mu nije pravo vreme.
Cveće se budi u proleće, zar ne? Ne možeš ga videti kako deli svoju lepotu sa svetom zimi. A zašto je to tako? Cveće zimi spava i prikuplja energiju. Ne nervira se što ne može da cveta kada ono hoće jer bi tako izgubilo na svojoj lepoti, sjaju. Ono čuva snagu, raste u toj tišini da kad Sunce grane i pošalje joj pozivincu da ustane, onda kao prava balska dama podigne glavu i pokaže božanstvenu haljinu koju je spremila za nas i tako usreći mnoga lica koja šetaju pokraj nje. Na isti način i ti sada sebe zaštiti.
Pusti ga da padne.
Pusti ga da se polomi. Pusti ga da ga boli, da ga mnogo boli jer drugačije neće naučiti i opet ćeš biti negde sa strane sklonjena i „nebitna“ kako ti kažeš, ali nisi nebitna. TI si osnova, ti si koren, samo ljudima treba mnogo vremena i mnogo Saturnovih lekcija da to shvate. Da shvate da treba da slušaju svoj unutrašnji glas. Ne Ego, ne potrebe tela već samo tebe, jer ti nežno upozoriš na sve i na kraju budeš ti ta koja spasava sve. Tako da, molim te, obriši te suze.
Pročitajte ,,Priča o Hadu i Persefoni”
Poslušaj Saturna i dozvoli mu da te obavesti kad je pravo vreme, mada osetićeš ti to i sama i tada mu budi najveća podrška, zagrli, razumi, pruži utočište, voli, daj snagu, podigni ga iz tog blata u koje bude upao, daj mu vremena da se isceli i pomozi mu u tome i videćeš da će početi da sluša samo tebe. Počeće da sluša samo svoju unutrašnju tišini i ništa iz spoljnog sveta, realnog sveta, ga više neće ometi da skrene sa puta koji je za njega, a ti ćeš mu biti najverniji pratilac na tom putu.
I taj put neće biti lak, ali će biti mnogo lakši jer je već utaban i spremno ga čeka, a on da bi to shvatio, prvo mora da padne. Na što više polja u životu padne u isto vreme, to će biti jače, bolnije i lakše će da se osvesti posle i krene svojim putem. Vreme je linearno, ne postoji, nikad ni za šta nije kasno i ti to najbolje znaš, sada pusti svoju vatrenu želju da krene odmah i pusti Saturna da uradi svoj deo posla.“
Odmakla se od mene. Podigla glavu i u očima sam joj videla da me je čula jer su promenile boju i počele da dobijaju svoj stari sjaj i vatru koju nose u sebi. Ništa više nije rekla jer je osetila blagu sramotu zbog svog nestrpljenja. Snažno me je zagrlila i tiho prozborila:
„Mnogo ti hvala na pravim rečima. Osećam se jače. Pustiću, a ja ću jačati i sačekati trenutak i tada mu biti najveća podrška. Hvala ti Ahernaru na svemu…“
Ispratila sam je do vrata i gledala kako dobija svoju moćnu svetlost i polako nestaje u tami januarske noći…
Autor: Maja Pešić
