Da zaista razumemo izreku ,,sve je iz glave“, samostalnije bi izlazili iz bolesnih stanja. Sa druge strane, da li je zaista razumemo kada dođemo u bolesno stanje. Vremenom sam shvatila te reči najdobronamernijih ljudi – bolesno stanje je poruka čoveka samom sebi! Um i telo i još mnogo toga što me čini, su uvek zajedno! Telo ne koristi klasičnu moć govora, ali nam ono mnogo moćnije ,,govori, crta neke stvari“.
Sve se menja i mi se moramo svakodnevno prilagođavati tim promenama. Naravno telo nas prati i uvek pokušava da nam pomogne. Nikada ne laže i dosta nas ranije upozorava na događaje. Najvažnija veza je veza sa telom. Uvek će biti novih situacija sa kojima želimo da se uskladimo ali telo nekada neće moći da prati te velike poduhvate uma. Čudno je da je čovek ulepšavajući i olakšavajući sebi, samo uništavao tu vezu sa telom, koje sve zagonetnije pokazuje svoje potrebe.
Ovde možete naći tekst ,,Hormoni i mi – zajednica“
Prva faza je obično glavobolja, malaksalost, bolovi u kostima. Sve je to danas stavljeno pod kategorijom ,,stres“. U drugoj fazi telo počinje da bubri, da zadržava telesne tečnosti, a um i duša neke emocije. U trećoj fazi se to sve što ne možemo ili ne umemo da ispoljimo, da promenimo, skladišti, formira ciste. Četvrta faza je totalno metastaziranje svega lošeg čuvanog i totalno odbacivanje sebe. Na kraju totalna predaja da više ,,ne možemo“.
Prva i druga faza, osim što su apsolutno reverzibilne, one su u našim rukama. Pomoć nam je potrebna tek u trećoj.Kada čujem reč emocija odmah se raznežim, jer mi je to uvek nešto lepo, ali emocije nas uvode u problem, a istovremeno su nam date da taj problem rešimo. Možemo da pratimo svoje osećaje i da volimo svoje telo kao i ono nas, da osluškujemo sve preporuke ovog sveta i sebe. Na taj način da polako izlazimo iz ,,teških“ situacija kojih će uvek biti. U suprotnom može da nas strah obuzme, da se uplašimo sebe i svoga tela, njegovih znakova i poruka i pustimo sopstvenu odgovornost nekom drugom. Da pustimo drugima da nam rade sa telom šta misle da treba, kao da je telo samostalno tu, kao da nema još mnogih nama bitnih stvari u njemu.
Ovde možete naći tekst ,,Zatvoreni u svom strahu“
Bitno mi je, da svi znamo da ne postoji neko kome smo važniji od nas samih i to da uvek imamo na umu na poslu, u prijateljstvu, u partnerskim odnosima!
Mi nemamo zamenu za sebe same, a sve ostalo je jako zamenljivo!
Autor: Ivana Malenko
