,,Ma to mora da je od prošle godine! Zato su cene snižene!, ponavlja meni jedna prodavačica reči nekog gospodina koji je izrazio sumnju u popust odredjenog proizvoda.“
Pa se zamislim, čoveče, u kakvoj smo mi paranoji. Ne daj bože da nam neko ponudi nešto jeftinije, neki popust da nam da, o besplatnim uslugama i ponudama da ne govorim, jer tu sasvim sigurno nešto nije u redu.
Generalno govoreći, rodimo se, a onda, od momenta kad progovorimo, živimo u panici i strahu da neko nešto hoće da nam podvali. Ovako ili onako. Bar ovde na ovim našim balkanskim prostorima.
Kada neko nešto uradi za nas, prva pomisao nam je uglavnom ,,Ovaj nešto hoće da me zezne.” A kad nas jednom zeznu, gotovo – zeznuće nas svaki put, svako, svuda. Ili što bi se reklo, ko se o mleko opeče – taj i u jogurt duva.
Zašto je to tako?
Pa stvarno, zašto je to tako?
Pročitajte tekst: ,,Umetnost razmišljanja“
Seljaci na pijaci na vrh brda od jagoda stave one lepe, kao nacrtane, pa kad mu kažemo ,,Daj kilo!”, on krene da lopata i u kesu stavlja one iz podnožja tog brda, da ne kažem iz blata. Dok dođemo kući s pijace, od jagoda u kesi ostane nešto crveno što možda samo zato što je crveno malo podseća na one lepe, kao nacrtane jagode koje smo videli, ali nismo dobili.
Pa onda krenemo redom: ,,Pu, majku mu lopovsku, uvalio mi jagode ili idem tamo da se vratim da mu olupam ove jagode o glavu hohštaplersku lopovsku“ ili ,,Pa u ovoj državi tačno svi svima samo gledaju kako da nešto podvale.“ U tom slučaju, podvaljene jagode i nisu tako veliki problem.
Sednemo u taksi, tek da tekstom koji pišem 13. oktobra, ispratim i aktuelna dešavanja na beogradskim konstantno zakrčenim i kompletno ludim ulicama, taksista udari po turbini i mi od Zvezdare do Dorćola platimo cenu avio karte od Beograda do Rima. Ludnica! Ako ne znamo za turbinu, jasno.
Ako znamo za turbinu – onda ništa, ali je ipak pokušao da nas zaj…zezne. Taksista zadovoljno trlja ruke jer nas je pošteno navozao, zeznuo je l’ te, a mi trljamo lobanju i slepoočnice dok prebrojavamo ono što nam je ostalo u novčaniku i istom tom lobanjom odmahujemo uz, pogađate ,,Pu majku mu njegovu hohštaplersku lopovsku! Zapamtio sam mu tablice, naći ću ga!“
Pročitajte tekst: ,,Kralj, svinja i Buda“
Odemo po farmerke, donesemo ih kući, kad ono na njima s jedne strane rupa od zujalice, s druge strane fleka od nečega. Ispod časti nam je da idemo da ih menjamo [rupu ćemo da zašijemo, fleku ćemo valjda da operemo], ali bez onog gledaj šta nam uvaljuju nit’ rupu zašivamo nit’ fleku peremo. Podvalili su nam dok su nama oči bile… gde su nam bile oči?
Ko jede meso, taj se bar jednom zapitao, a da nije ovo malo pokvareno i bacio kletvu na lanac marketa u kojima podvaljuju ko zna kakvo meso od ko zna kakvih poludelih i divljih krava iz Bangladeša i mesara kome će sutra da @$&@)@$@@& jer ga sad baš mrzi da se vraća nazad, tek što je mrtav umoran stigao kući… Gladan.
Pročitajte tekst: ,,Prodavac sladoleda“
Pošto su mu podvalili pokvareno meso, gladan će i da ostane ali nema veze, ješće sutra, pod uslovom da mu pekar u obližnjoj pekari ne podvali kroasan od juče.
Televizori, telefoni i ostale neophodnosti 21. veka su posebna priča i posebna poslastica za uvaljivanje. Platimo televizor 150.000, a on crkne! Crkne! Nakon jedva dva meseca, on lepo crkne.
Capne, baš kao da nikad nije ni radio. Pa naravno da je crkao kad su mi podvalili onaj primerak iz izloga koji je non-stop uključen! Idem sutra tamo da im @$&@@@$@$@@! Sutra, međjutim, ne ode tamo nego negde drugde da mu podvale nešto drugo.
Na primer, kafu. ,,Kakva ti je ovo kafa, šta ti je ovo! Zovi gazdu da mi je on napravi i samo da znaš – reći ću mu da si pokušao da mi podvališ kafu u koju si pljunuo… i doneo mi je u prljavoj šoljici!“
Ili turistički aranžman, jer još uvek ima onih koji na put idu posredstvom agencija. Uplatimo deset dana izležavanja u rizortu na plaži, a onda na istu tu plažu putujemo šatlom pola sata, od momenta kad se spustimo s brda. Jer gle – rizort nije rizort nego hotelčić bez vode na vrhu neke stene.
Žalimo se agenciji ali džaba se žalimo – podvalili nam! Od deset dana izležavanja, ostane nam tristapedeset dana do novog odmora… na koji sasvim sigurno nećemo ići putem lopovske agencije! Koja je, by the way, promenila naziv. I vlasnika. Jer prethodni je zbog utaje poreza i dve hiljade prevarenih putnika prebegao u Argentinu i od tada mu se gubi svaki trag.
Prodavci magle su posebna priča. U tu kategoriju izgleda spadaju oni koji to stvarno jesu – ima ih, ali i oni koji to nisu – kojih, verovali mi ili ne, takođe ima. Kako razdvojiti žito od kukolja? Nepadanjem na reklamu, na primer. To može biti od koristi.
A kako da ne padnemo na reklamu? Stavljanjem centra za razmišljanje u pogon. Reklama čuda čini, dobra reklama a po svemu sudeći i ona loša, pa prodavci magle tu maglu stvarno uspešno i mogu da prodaju, zato što je njihova reklamna magla šarena, kao i svaka reklama. Ambalaža je spektakularna pa nema veze što je prazna. Uvalili su nam je.
Pročitajte tekst: ,,Komplimenti“
Takozvane magle ima u svakoj branši. Ako se osvrnem na svoju, ha…koliko samo puta čujem ono ,,A ti ćeš da me učiš životu!” Pa neću. Niti mi je to u opisu posla, niti inače imam sklonosti ka soljenju pameti i [raz]uveravanju bilo koga u bilo šta.
Ali za sav taj misunderstanding, kada je konkretno coaching u pitanju, zaslužni su upravo prodavci magle odnosno priča u koje [ni] sami ne veruju. Kao i svuda, tako i tu ima mnogo samoprozvanih koji sebi dozvoljavaju da se bave suptilnim temama kakva je, na primer, duša jednog čoveka. No, da ne skrećem mnogo sa teme… poenta je da svuda ima svega, svakakvih i svačega.
Da li je onda sumnja čoveka sa početka teksta opravdana? Kako da bude siguran da proizvod koji želi da kupi nije na popustu samo zato što mu je istekao rok? Kako? Pa uglavnom nikako. Može da proveri datum proizvodnje i rok trajanja, ali šta ako i informacije na ambalaži lažu…ne može čovek da bude pametan.
Svi mi znamo za ono da je nešto u početku odlično, proizvod ili usluga, a onda kad se posao, je l’ te, razradi, e onda kreće fušeraj i pogađate – podvaljivanje. Svako od nas je to bar jednom rekao ili bar pomislio, i eto prostora za još jednu pomisao: A mi, je l’ mi nekome nešto uvaljujemo?
I još važnije: kako se osećamo dok to radimo? Jer ako bismo svi krenuli od sebe i onoga što mi radimo, možda bi nam onda u jednom trenutku na kolektivnom nivou postalo malo, pa… glupo zbog toga. Možda. Možda i ne bi. Al’ šta nas sprečava da tu teoriju primenimo u praksi pa da, eto, vidimo šta će da se desi i kako će korisnici usluga koje nudimo i proizvoda koje prodajemo da reaguju.
Da napravimo mali eksperiment, šta fali. Jer i mi smo, zaključićete iz ovog teksta, nekakvi korisnici nekakvih proizvoda i usluga, pa i nama neko, kao mi seljaku koji nam uvali trule jagode na pijaci, psuje sve po spisku jer smo mu podvalili!
Koliko ljudi nisu navikli da dobiju nešto, a da em niko neće ništa da im podvali, em za to nešto ne moraju da plate, mogu lično da posvedočim. Imam potrebu da s vremena na vreme usluge koje nudim nekome prosto i jednostavno poklonim. Može mi se i hoće mi se tako.
Imam, dakle, potrebu da sebe, svoje kompetencije, svoje vreme, svoju energiju, svoje znanje i svoju neprepričljivu ljubav prema onome što radim, stavim na raspolaganje nekome kome ja i sve to što ide uz mene može da bude od koristi. A ja svoje potrebe volim da s poštovanjem uvažim.
Ovde ću iskoristiti priliku i malo prostora da ovo što gore kažem – usluge koje nudim, ne volim da kategorišem tako, jer ni posao kojim se bavim ne doživljavam kao posao… bar ne u definisanom smislu. To je za mene, ne znam kako bih vam to opisala. Jer kako se opisuje nešto što je deo vas i čega ste deo?
Pročitajte tekst: ,,Potraga za dušom“
Nisu, dakle, ljudi navikli, pa kad mi dodju, prvo pola sata moram da ih pustim da dodju sebi od neverovanja i da l’ da kažem sumnje da je to za njih besplatno…i to “baš sad kad sam u ovom teškom periodu života, neverovatno!”
Šta da vam kažem, možda je neverovatno ali je zato [i] istinito.
Završiću ovo svoje pisanije s osvrtom na jednu floskulu koja, kao i svaka floskula, služi uglavnom da se do nesvesti ponavlja. Floskula kaže: ono što je besplatno – ne vredi ništa. Jedan Oskar Vajld, na primer, ne bi se složio sa tom floskulom [ali zašto bi se uopšte jedan Oskar Vajld složio sa floskulom] jer on svakako nije bio čovek sačinjen od floskula. ,,Ljudi danas znaju cenu svemu, ali ne znaju vrednost ničemu”, napisao je on u svom besmrtnom delu ,,Slika Dorijana Greja”, koje je napisao 1890. godine. Imajmo to u vidu i manimo se floskula.
Jer možda nije sve podvala. Možda stvarno nije važna cena nego vrednost. I možda bismo stvarno morali da naučimo da te dve stvari razlikujemo.
“Bolje častan neuspeh nego uspeh zasnovan na podvalama.”
[Sophocles]
Autor : Anita Šipić
